Većina ljudi stalno laže i većinu svojih interakcija sa drugima oblaže i podmazuje neistinom, da bi odnos klizio bez trenja. Bele laži, kažu. I lažu sebe o njihovoj bezazlenosti. Bele laži su najopasnije, jer se toliko naviknete na njih, da prestanete da budete iskreni čak i dok razmišljate. Lažete sebe, da vam bude ugodnije. Lažete druge, da ih ne zabrinjavate i ne ljutite. Lažete o tome kako se osećate, šta vam je prijatno, a šta ne, lažete kad vas pitaju za mišljenje i govorite ono što pretpostavljate da žele da čuju oni koji postavljaju pitanja. Laskate, povlađujete, prećutkujete, predstavljate sebe u lažnom svetlu, bojeći svoje maske onim bojama koje će biti najbolje prihvaćene u određenoj sredini. Među konzrevativcima predstavljate sebe u okvirima koji će biti prihvaćeni i odobreni, sa slobodnim i nekonvencionalnim ljudima pokazujete ono što mislite da je slobodumnost i opuštenost, u većoj meri nego što ih imate.
Laganje ograničava sve vaše odnose. Oni klize – po površini. Jer u dubinu odnosa ne može da se klizi, u dubinu se prodire, do nje se dopire, savlađuju se prepreke i ljušte zaštitni slojevi. Dubina ne trpi povlađivanje i laskanje, ulepšavanje istine i prećutkivanje. U dubinu idu samo istraživači, dovoljno hrabri da žele odnos sa stvarnom osobom, onakvom kakva jeste, u koji ulaze onakvi kakvi i sami jesu. Ne trude se da se prikažu, da budu bolji ili gori nego što jesu, da igraju ulogu koja obezbeđuje udoban položaj u nekoj specifičnoj sredini.
