Dok se jutarnji zraci sunca lagano šunjaju između krovova kuća, boreći se sa čudnom smrdljivom maglom koja danima opseda grad, srkućem vrelu kafu i konstatujem po stoti put:
“Ovako više ne ide. Moram da zavrtim točak u suprotnom smeru.”
Moram, ali ne mrdam. Palim cigaretu i odsutno buljim kroz prozor. Lenjost i melanholija jednoličja opasno su me usisali u svoju lepljivu paučinu. Ne radim ništa osim što poslušno plešem po strogim pravilima koje je neko tamo smislio. Neko tamo ko nema pojma ko sam ja, šta mi treba, šta me muči, a šta golica. A ja ga ipak slušam. Zašto? Ko zna, možda sam zombi, klon ili prosto glupa.
Već neko vreme razmišljam šta se desilo sa mojom slobodom? Od kada ja nisam ja? I mogu li se uopšte prisetiti ko sam ja?
Čini mi se da mi se sve desilo naglo, odjednom. Lupile su me u glavu neke životne situacije, sasvim normalne za pedesetogodišnju ženu, a ja sam ih dočekala kao klinka: zatečena, povređena i ljuta. Nigde zrele reakcije, nigde hrabrosti, borbenosti, šćućurila sam se u neki tamni ćošak i čučim igubljeno u njemu. Kao da sam probudila uspavano dete u sebi, a ono, odavno zapostavljeno, potpuno se prepalo ostatka života. Bože, kako dalje?
Pitam se šta me je najviše uzdrmalo? Možda klimaks, možda promena posla, možda odlazak prijatelja… Pa ipak, čini mi se da je odrastanje dece najopasniji bum. Bum u svakom pogledu, ne trebam im više (a godinama sam to jedva čekala), vole neku malu, plavu curicu (da li to znači da mene više ne vole ili da više nisam bitna, velika mama (a do juče sam se zaklinjala da ne želim tu funkciju), pričaju nekim čudnim jezikom koji ja ne kapiram, odlaze.
