A onda je moj Miško preko noći rešio da ode. Bez najave, naznake, pozdrava.
I šta sad ja da radim? Suza nema, jer ovo ne može da bude istina, ovo je opet neki njegov grozan, crni vic. Ili možda, tek samo ružan san.
Jer, moj Miško se ne žali, on uglavnom nema problema, a ako postoje, mogu jedino da ih naslutim u umornom pogledu, koji samo na sekund izgubi vrcavu iskru. I to, tek časak, sen i već sekund posle – smeh.
I zato sada ne verujem. Jednostavno, ne mogu. Danima se svađamo u mojoj glavi. Prvi put ozbiljno vičem na njega, a potom ga satima tugaljivo molim da mi se vrati. A on, po prvi put nema spremnu repliku ili bar dobar vic.
View this post on Instagram
Ne znam kako dalje, ali da prihvatim niti mogu, niti hoću.
Jednostavno sedim, ćutim i čekam da me zovne na pivo.
Oni koji su imali takvog prijatelja, sve su shvatili, a oni koji nisu, ne znam šta da vam kažem?
Možda je i lakše tako, jer bol je ogromna.
Ili nam život ipak čine baš ovakva prijateljstva, pa makar i na jedan dan.
Naslovna fotografija: instagram.com/emperiance
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
