Posebno olakšanje sam osećala na sastanku sa pojedinim važnim ljudima, ali mi je prijala i u običnoj skitnji, a posebno u gužvi. Ima tu straha od korone, ali mislim da nije najvažniji. Nekako sam se osećala slobodno, sakriveno od pogleda ljudi i od procene, kritike. Najveći utisak mi je bio kada sam prvi put sa maskom prošetala starim, poznatim krajem u kom sam odrasla. Stid iz detinjstva je bio dugo živ, čak i u četrdesetim, sakriven iza ozbiljne, gorde face i pogleda fiksiranog u vrhove drveća. I, nažalost, tek je maska oslobodila devojčicu u meni. Šetala sam razdragano, ljubopitljivo posmatrajući okolinu i znatiželjne, poznate ljude u kafiću, na prozorima kuća, u dvorištima, bez straha od osuda, provokacija i pogrešnog razumevanja. Da, to sam ja, osoba kojoj je veoma važno mišljenje okruženja.
A onda sam počela da posmatram druge ljude sa maskom. Prva mi je upala u oči moja mama, koja od početka nipodaštava koronu, bez obzira što bi ona po nju bila veoma opasna i odbija da nosi brnjicu, kako je nazvala masku. Ima strašan otpor ne samo da je nosi, već oseća gađenje i ljutnju na sve poslušnike kao što sam ja. Majka i ćerka, a dijametralna suprotnost. Spolja gledano, kod mene kukavičluk, a kod nje neustrašivost, a iza toga, kod obe, velika borba za osećaj slobode. Kod nje je brisanje lica – brisanje njenog identiteta i nezavisnosti, kod mene je brisanje lica, brisanje spoljnih obeležja, a samim tim, jačanje slobode i unutrašnje snage.
View this post on Instagram
Sličnu oslobođenost maskom sam primetila i kod kasirki u supermarketu, čistačica u tržnim centrima, konduktera, kod moje ružnjikave koleginice, ali takođe i kod prelepe prijateljice. Maska je jednima donela zatvor, ali drugima olakšanje i beg iz ropstva spoljašnjeg izgleda i procene. Možda maske donesu i nešto dobro, možda će osloboditi nečiju zakopanu nezavisnost i neustrašivost, koja će živeti i posle korone.
Gledam u mog portira i shvatam da je njemu možda i lepo na poslu, i da se samo stideo i plašio sažaljenja i kritike spoljnog sveta, zasnovanog na materijalnim vrednostima. Jer, da li, to što je portir u penziji, znači da nije uspeo u svom radnom veku, da nije zaradio dovoljno za život ili predstavlja njegovo uživanje da izađe iz kuće i zaradi svojoj ženi za banju? I odjednom mi je drago zbog njega.
Moram da priznam da me maske oduvek privlače, posebno one karnevalske. Nekada sam se toga stidela, jer bi to značilo da priznajem da su neki moji delovi sputani spoljnim diktatima i moralnim normama i da žele prožive, a sada osećam slobodu da to priznam i probam. Neke nove uloge koje prihvatim, novi likovi i zapleti, doneće sigurno nove uvide i bogatiji život.
Čudo, Bože, šta ova odvratna kovid maska, probudi u meni.
Naslovna fotografija: instagram.com/danie.sierra
Leposava Vukoičić Jovanović
