“Halo, gde si do sada? Zašto se ovako kasno javljaš? I kakvo ti je to gnezdo na glavi, mogla si bar da se očešljaš!”
Strogost u maminom glasu momentalno razbudi pedesetdvogodišnju devojčicu, i ja se zbunjeno ispravih na stolici i prođoh rukom kroz kosu. Uh, koliko mrzim ove jutanje video pozive. Još nisam ni kafu popila i jedva vidim njene obrise na ekranu, a ona je sigurno u trenu skenirala svaki detalj na meni. Srećom, u tom trenutku uključuje se moj spasilac i dok mama kritikuje sestrinu izgužvanu duksericu, ja krišom grabim četku.
Smešak mi izmami sestrin iznerviran glas koji ironično podseća mamu na zaboravljen, nežan pozdrav: “Dobro jutro ćero, kako si mi?”
Ništa se nije promenilo četrdeset godina: mamina obavezna kritika, naravno iz najbolje namere, moja blentava krivica i poslušnost i sestrina snažna borbenost za obe.
“Aman ženo, odrasle smo, pusti nas na miru. Danas radim od kuće, navukla sam prvi duks iz ormana.”
“Mogla si bar da ga opeglaš.”
“Nisam mogla, radila sam noćas do tri prezentaciju i… uostalom šta se ja tebi ceo život pravdam, ne zanima me garderoba i tačka. Pomiri se sa tim. Šta si se okomila jutros na mene, pogledaj Lelu, ona se još nije ni umila.”
I dok se šeretski smeje, ja panično brišem krmelje iz očiju i brzo odgovaram:
“Vidi njen izrastak, ja sam se bar ofarbala.”
Mama hvata naše “krajnje neprimereno ozbiljnim godinama” dobacivanje, i uvređeno, ali sa skrivenom srećom što se i dalje igramo sa njom, nastavlja tužnu žalopojku, kako je silno želela da postanemo doterane i odmerene dame.
