“Govori tiho i vodi psa sa sobom.” Promrmljah.
“Molim?” Ima sedamdeset godina, ali i dalje britku strogost koja me u trenu pecnu i ja samo prošaputah:
“Ništa, ništa, samo je vreme da se pomiriš sa našim izgledom. Veruj mi, nema tu više pomoći.”
“Uradila si sve što si mogla, takav trud i entuzijazam u pravljenju finih gospođica od izgubljenih slučajeva nikada niko nije video, to ti garantujem. Znaš mama, u poslednje vreme sve više mislim da su te možda prevarili u porodilištu i uvalili su ti neku bezveznu decu, a zadržali tvoje lepe damice.”
Tu sad i mama počinje da se smeje i preti sestri, koja oduvek ima taj fantastičan dar (na kojem joj silno zavidim), da je naljuti, razbesni i već u sledećem trenutku, nasmeje. Valjda se zato i rađaju mlađa deca.
I dok se njih dve veselo prepucavaju, razbuđena drugom kafom, gledam mamu i pitam se da li smo stvarno njene ćerke. Od marta meseca je zatvorena u kući sa tatom (izvini tata i svi ostali muževi, ali mogu samo da zamislim kako joj je), bez prijateljica sa kojima godinama pije jutarnju kafu, bez druženja koje joj život znači, osuđena samo na kratke, povremene šetnje.
A znate kako izgleda: kosa sveže ofarbana i isfenirana (verovatno je spavala sa viklerima), minđuše i ogrlica u tonu, a kašmir bluza boje burgundca (koja ističe njen nežan ten) je besprekorno uklopljena uz tamne pantalone (na čiju ivicu možeš ladno da se posečeš). Lice joj odiše jutarnjom svežinom, čini mi se da imam više bora od nje. Sedi pravo na ivici stolice i nigde se ni u naznakama ne vide bolovi od kičme, kuka, reume. Taj duh koji moja mama čuva sve vreme korone mene fascinira. Sestra i ja smo uvele ovo kafenisanje ne bi li joj malo prekratili dan i uneli radost, a sada mi se čini da sve češće mi krademo njen optimizam.
“Čuvajte se, jer ako se vi čuvate i Bog vas čuva. I ne brinite, biće sve dobro. Da se razumemo, ne može se protiv sudbine. Ali ne paničite, proći će i ovo. No, to nije razlog da tako izgledate. Za Boga miloga, živnite malo i doterajte se. Gledajte život iz ugla ruža, a ne trnja.”
Govori poletno, veselim tonom, a u pozadini čujem tatu kako zvižduće dok popravlja česmu. Zatreperi mi srce od miline. Šta nam se to desilo? Gde, kad i kako smo izgubili zvižduk?
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
