Počećemo ovaj tekst jednim citatom iz potpuno druge knjige, koji je proizašao iz pera Mome Kapora.
“Posle ljubavi ostaje povređena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.”
Znate šta? Koliko god ovo bilo maestralno napisano, bilo kome ko je bar jednom u životu propatio i propao zbog ljubavi (znači svakom) jasno je da ovo baš i nije tačno. Šta ostaje posle ljubavi? Ostaju slike koje nemamo srca da bacimo, a ne želimo da gledamo. Ostaju ispisane razglednice, prazne vešalice, poneka čarapa i dalje zaboravljena ispod kreveta. Ostaju planovi za budućnost, restorani u koje više ne možemo da idemo, onaj jedan parfem čiji miris više ne podnosimo… I tuga. Nje nam ostane na galone, okeane i svemire.
View this post on Instagram
Upravo tu tugu možemo da proživimo u knjizi “Kada si otišao” koju je napisala britanska spisateljica Megi O’Farel. U njoj smo nemi posmatrači života Elis Rajks u trenutku kada se ukrcava u voz za Škotsku da bi posetila porodicu. Kada siđe iz voza, ona vidi nešto što toliko poljulja njen svet, da se ona iste sekunde vraća u London. Kada (nimalo slučajno) doživi saobraćajnu nesreću na putu do kuće, pada u komu. Od tog trenutka mi možemo da pratimo njeno mentalno putovanje koje se konstantno prenosi iz prošlosti u sadašnjost.
Ona nijednog trenutka nije sama, iako je to sve što bi želela da bude. Njena porodica bdi nad njom dok njenom svešću prolaze bujice sećanja, slika i glasova koji su doveli do toga da ne poželi da pogleda ni levo ni desno kada prelazi ulicu. Preplavljuje je tuga, ali to se mora desiti pre nego što prođe kroz svih 5 faza tugovanja.
