To kako se nosimo sa gubitkom i tugom potpuno su individualni (i intimni) procesi. Iako svako od nas ima svoj tempo kojim prolazi kroz faze tugovanja, one ostaju iste za većinu ljudi.
Prva je, naravno, negiranje. Teško nam je da prihvatimo činjenicu da se nešto strašno desilo baš nama, a još teže da prihvatimo nepravdu koja nam je naneta. Negiranje je oduvek bilo jedan od najjačih odbrambenih mehanizama, ali i najkratkotrajnijih, jer posle njega ide druga faza – bes. Sve ono što nam je bilo teško da prihvatimo je sada zakucalo na vrata realnosti, ali ono u nama sada budi bes da bi zamenilo emocije sa kojim ne umemo da se izborimo. Posle njega dolazi cenjkanje (grubo prevedeno). Možda bi prikladnije bilo reći očaj. U trećoj fazi mi pokušavamo da izmolimo za samo još jedan – dan, trenutak, zagrljaj, razgovor, a u zamenu nudimo bilo šta. Kada shvatimo da ne postoji nikakva šansa da se to desi, nadolazi četvrta faza.
View this post on Instagram
Depresija. Naše telo i um istrošeni su od negiranja, besa i očaja koje smo proživljavali kao na rolerkosteru, i ulazi u pretposlednju fazu tugovanja. U njoj nama ništa više nije bitno. Nemamo snage ni da budemo ljuti ni da podnesemo bilo kakvu emociju. Zato nam je sve ravno, baš kao što je i Elis – onoga trenutka kada zakorači van trotoara.
Peta faza je prihvatanje. Da bi do njega došli moramo da prođemo kroz svih 5 faza, čak i kada se samo dve, tri smenjuju ukrug, a mi se osećamo kao hrčak koji ih vrti. Ono što je sigurno je da ćemo lakše proći kroz njih uz knjigu Megi O’Farel.
“Ova potresna priča o ljubavi, gubitku i odlukama koje mogu odjekivati generacijama, ispričana neobično i zavodljivo poput svetlosti koja mami leptirice, pažljiva je studija najdubljih i najjačih ljudskih osećanja.”
Naslovna fotografija: instagram.com/loving_inspo25
Tamara Mladenović
