Frederik Begbede (Frédéric Beigbeder) je rođen 25. septembra 1965. godine u mestu Neji sir Sen. Jedan je od najznačajnijih francuskih pisaca i najkontroverznijih evropskih autora dvadeset prvog veka. Njegova pristojnost u susretima sa čitalačkom publikom ukazuje na dečaka iz dobre porodice, što je u suprotnosti sa incidentima po kojima je poznat i izvan granica svoje zemlje. Begbede je 2008. godine, sa još jednim frasncuskim piscem, uhapšen zbog konzumiranja kokaina sa haube kola. Svoje zatvorsko iskustvo pretočio je u roman – “Francuski roman”, za koji je 2009. dobio značajnu “Renaudot” nagradu. Poznat je i po neobičnim savetima koje ponekad daje čitaocima. Mladićima koji nemaju uspeha kod devojaka savetuje da pišu romane. Taj čin vidi kao osvetnički revanš i odličan način da pišu knjige da bi zavodili, jer je pisac u Francuskoj, uz predsednika republike, jedno od zanimanja koje se najviše dopada ženama. Ako im pisanje na slobodi ne ide, bilo bi zgodno da počine neko lakše krivično delo, kako bi pisali u zatvoru, poput nebrojenih velikana svetske književnosti.
Inspiraciju za svoje knjige najčešće nalazi u svetu biznisa i mode, u kome je i odrastao
Njegova majka Mari-Kristin de Šastenje (Marié-Christine de Chasteigner) bila je prevodilac sa engleskog, a njegov otac Žan-Mišel Begbede (Jean-Michel Beigbeder) bavio se poslom lovca na talente, tako da je pisac pohađao elitne škole. U 24. godini diplomirao je na cenjenoj Školi političkih nauka (Sciences – Po). Nakon studija u Parizu, protivno očekivanjima porodice, umesto da nastavi školovanje, počinje da organizuje žurke i sa prijateljima osniva Caca’s Club. Veoma je naporno napraviti spisak svih aktivnosti koje su potom usledile u životu ovog kontradiktornog dendija, koji često citira ruske klasike i ponekad piše književne prikaze za tabloide na čijim stranicama redovno gostuje još od objavljivanja svetskog bestselera “399 dinara” (“99 franaka” u originalu). Posle ove knjige Begbede je morao da napusti svet reklame i advertzajzinga kojim se do tada uspešno bavio. Olako upuštanje u čitanje njegovog kultnog romana ne preporučuje se ljudima koji se bave marketingom. Najpoznatija od njegovih optužbi na razornu reklamnu moć je ona u kojoj kaže da je ista stvorila Hitlera, uz još mnoštvo potresnih činjenica i opisa kojima se obrušio na njemu poznatu stvarnost, i firmu u kojoj je radio, tvrdeći da je svaki pisac tužibaba. Inspiraciju za svoje knjige najčešće nalazi u svetu biznisa i mode, u kome je i odrastao. Čak je svoj internet sajt nazvao S.N.O.B., iako za sebe kaže da je Bobu (bogataš buntovnik). Pored rada za brojne magazine, bio je i izdavač, voditelj TV programa, a često i di-džej. Po njegovim knjigama snimaju se filmovi, a jedan od upečatljivijih dijaloga je onaj iz filma “99 Francs“, koji se odvija između Oktava, čoveka zaposlenog u marketing agenciji, i modela, Tamare.
Frederik sa ćerkom Kloe
Imaš prelepu kosu. To je perika. Tvoje oči su prelepe. To su sočiva. Obožavam tvoje grudi. To je Wonderbra. Imaš prelepe noge. Ah, konačno jedan kompliment. Francuska kritika je dugo bila nemilosrdna prema njemu, nazivajući ga licemerom, elitistom, skandal-majstorom, polupiscem, amerikanofilom, narkomanom, ideološkim detetom Mišela Uelbeka (Michel Houellebecq), međutim to njemu nije smatalo da 1994. godine osnuje sopstvenu književnu nagradu “Prix de Flore” koja se svakog novembra dodeljuje talentovanim piscima u legendarnom Cafe de Flore, u kome se nekada okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr (Jean–Paul Sartre), Simon De Bovoar (Simone de Beauvoir) i drugi. Beogradska publika se sa ovim Parižaninom srela uživo u nekoliko navrata.
Njegovi fanovi neupućenim čitaocima savetuju da avanturu sa njegovim knjigama započnu od romana “Romantični egoista”, gde najčešće dolazi do ljubavi “na prvu reč” između pisca i čitaoca. Ipak, njegova najčitanija i na našim prostorima najčešće citirana knjiga je “Ljubav traje tri godine”.
Dobar dan svima, pisac ovde. Dobro došli vi meni u moj mozak, i oprostite što smetam. Dosta je bilo varke: odlučio sam da postanem sâm svoj glavni lik. I inače, meni se nikad ništa strašno ne dešava. Niko ne gine oko mene. Primera radi, nikada nogom nisam kročio u Sarajevo. Moje drame odigravaju se u restoranima, u noćnim klubovima i stanovima sa štukaturama. Nešto najbolnije što me je zadesilo u poslednje vreme bilo je to da me nisu pozvali na reviju Džona Galijana (John Galliano). A onda, eto ti najednom, umirem od tuge. Sećam se vremena kad su svi moji drugovi pili, pa perioda kad su se svi drogirali, pa onda kad su se poženili, a sada prolazim kroz period kad se svi razvode, pre nego što će umreti. A sve to se događa na mestima inače prilično veselim, kao što je ovo, na Crvenom jedru, jednoj plaži u Sen Tropeu, gde je mnogo toplo, na šank se penju lumpenproleterske droce u bikiniju, plešu evrodens, a odozdo ih šibaju mlazom iz boce kristal rederera od 0,75 litara pre nego što će im polizati nozdrve. A oko mene na sve strane usiljeni osmesi. Dođe mi da se udavim u moru, ali gde god pogledam – ono džet-ski.
Francuska literarna zvezda Frederik Begbede tek u svojim kasnim četrdesetim zauzima mesto klasika savremene svetske književnosti i u sopstvenoj zemlji. Razveden je i ima ćerku Kloe (Chloé).
Slavica Trajković misli da su reči najlepši i najopasniji poklon koji je Bog dao čoveku i zato se često plaši sopstvenih knjiga. Majka je trojice mladića i strastveni kolekcionar ostavljenih mačića. Veruje da su skromnost i umerenost osobine elite.
