Upoređujući psihološke potrebe sa onim osnovinim uslovima za život koji su nam svima potrebni, ustanovljene su i osnovne psihološke potrebe – potreba za osećanjem pripadnosti, za osećanjem lične vrednosti. Potrebno nam je da znamo i osećamo da smo u nečemu dobri, kao i da imamo ciljeve i da znamo čemu stremimo u budućnosti. Društvo i kultura sputavaju ispunjavanje tih potreba kod velikog broja ljudi i depresija je sve češća bolest današnjice – živimo skučenim životima, odsečeni i od svesti i od mogućnosti da ostvarimo svoje psihološke potrebe, osećamo se kao gubitnici, isključeni iz životnog obilja, pritisnuti teskobom na materijalnom, emotivnom i duševnom nivou.
Anksioznost i depresija potali su uobičajeni pojmovi u našem rečniku, jer su toliko svima poznati i rašireni, da možemo da se zapitamo da li se radi o epidemiji depresije, uzrokovanoj površnim načinom života, borbom za egzistenciju, otuđenjem, životom bez dubokog osećanja povezanosti (sa sobom, drugima i prirodom) i smisla.
Neka novija istraživanja pokazuju da se najmanji procenat ljudi (13 odsto) oseća dobro na svom poslu, da su uključeni, vole svoj posao i raduju mu se, dok je preko 60 odsto ispitanika izjavilo je da se ne oseća angažovano i da ih posao ne ispunjava, nego ga odrađuju, dok je preko 20 odsto učesnika u istraživanju otkrilo da ne voli svoj posao i mrzi osećaj da mora da radi za osnovno preživljavanje.
Potrebno nam je da se osećamo kao deo zajednice, da dajemo lični doprinos, da budemo adekvatno nagrađeni, da imamo kompletan osećaj da ono što radimo ima smisla, a izgleda da se najmanji broj ljudi tako oseća na svojim poslovima. Naravno, stres i frustracija zbog ove značajne i velike oblasti života, trasiraju put ka anksioznosti i depresiji.
U vreme kada su se pojavili antidepresivi, jedan južnoafrički psihijatar posetio je Kambodžu, objašnajvajući tamošnjim lekarima koncept novog leka. Oni nisu bili zainteresovani za antidepresive i kazali su mu da već imaju lek koji deluje. Misleći da se radi o nekom biljnom proizvodu, kolega je tražio objašnjenje, koje je na sasvim drugačiji način osvetlilo pristup lečenju depresije. Kambodžanski lekari su mu ispričali o uzgajivaču pirinča, koji je izgubio jednu nogu i posle rehabilitacije i navikavanja na protezu, ostao je ispunjen očajem i zabrinut zbog budućnosti.
Razgovarajući sa njim, lekari su shvatili da je depresivan jer ne može da se bavi svojim poslom kao ranije i došli su na konstruktivnu ideju – da mu pomognu da se prekvalifikuje. Nabavili su mu kravu i uputili ga da počne da se bavi proizvodnjom mlečnih proizvoda, a u narednim godinama njegov život se promenio – depresija je prošla, on je ponovo bio aktivan i osećao je pun smisao svog života.
U ovoj priči, krava je bila antidepresiv.
Pronalaženje ličnog antidepresiva menja hemiju u mozgu i rešava probleme. Mi i dalje ublažavamo simptome, umesto da svu stručnu pomoć i sve lične snage angažujemo na pronalaženju ličnih antidepresiva, aktivnosti i interesovanja koja će nam pomoći da se osećamo svrsishodno, angažovano, uključeno, smisleno. To je naravno, kompleksno pitanje i neka rešenja ne možemo da pronađemo kao pojedinci, jer ne možemo da menjamo društvo i sistem, ali svakako možemo da uradimo sve što možemo u zadatim okvirima, da pronađemo sebe i postignemo neki nivo ličnog zadovoljstva i ispunjenosti, kako bismo se osećali „kao ljudi“, kako bismo poštovali sebe i dali smisao svom životu.
Brankica Milošević
