Hoćete da znate kako da u pet koraka pronađete muža, koji je dobar čovek, dobar dasa, dobro zarađuje, dobar je u krevetu, a biće i dobar otac? Hoću i ja. Živo me zanima gde rastu dobri muževi, ko ih vaspitava i može li se makar pelcer dobiti, pa da rasađujemo polako. Nego, držimo se filozofije.
Od početnog ubeđenja da svaka kokoš hoće da se uda, preko ubeđenja da se kokoške i udaju, a one ostale (guske) ostanu u očajničkoj težnji ka udaji, dođoh do sve jasnijeg uvida da vredi samo onaj muškarac koji hoće da se oženi, odnosno da je spremnost na brak vrhunski izraz ljubavi i pripadnosti. Možda svaka kokoš to zna u startu, ali ja sam bogme godine istraživačkog napora uložila u to otkriće.
Skinula sam kecelju i ostavila varjaču u kuhinji
Jer znate, ja ne verujem u brak. Smatram da monogamija nije prirodna i da je brak nešto poput gvozdene device – tortura kroz koju treba proći iskustva radi, a onda umaći. Zajednica o kojoj maštam uključuje više partnera, žena i muškaraca i svačiju decu. I apsolutnu posvećenost, ljubav i prihvatanje svih postojećih i dolazećih odnosa. Napredni oblik komune. Bračna komuna. Još nije izmišljena, šta ću. Osim da je oformim. Samo, nemam sa kim. Muškarci koje poznajem nisu dorasli tom izazovu, neke žene koje poznajem prilično jesu. Držim se prijateljstva, to je najbliže bračnoj komuni, za sada.
