Ko zna koliko stranaca smo do sada napustile, ne dozvolivši im da se odomaće. Da nam postanu važni i da zauzmu svoje mesto i da nam pruže ono što mogu i umeju, a da mi ne mislimo da su sigurno mogli više, ali nisu umeli, a nisu ni hteli da nauče. Koliko puta smo izgubile strpljenje pored nekog ko ne namerava ništa da nauči i potcenile ono što zna. I odbile da naučimo da prihvatimo ono što nam se nudi, nadajući se da ćemo na većim visinama sresti nekog za prekookeanske letove. I koliko puta smo nastavile da nadlećemo same i nismo u tom prostoru srele nikog i jedino što smo videle, jeste sve pod nama, dokle pogled doseže.
I u koliko letova smo propustile da shvatimo da je letenje naša stvar, da nam služi da izoštrimo percepciju i promenimo perspektivu, da bismo bolje razumele sve ono što možemo da sagledamo sa svoje visine.
Nije to spuštanje kriterijuma. To je vaspitavanje arogancije. Jedan nauk o ljubavi kaže da je traženje sličnosti obično samoljublje. Želimo nekoga da odražava naš lik, jer smo tako super. Onaj ko se razlikuje od nas, tamo gde mi sebe najviše vrednujemo, nije tako super.
Zato je sposobnost da prihvatimo nekog različitog od sebe i da mu dozvolimo da obogati naš život svojim prisustvom i da nam samom svojom različitošću promeni perspektivu, velika je stvar. Stvarno visoka. Viša od usamljenog leta iznad oblaka.
Pročitaj i ovo:
Ludo zaljubljeni: Istina o poljupcu
