Govorenje i slušanje – trebalo bi da ide u paru, jer dok jedna osoba govori, druga (li druge) trebalo bi da slušaju. A zatim bi uloge treabalo da se promene i razgovor bi trebalo da se odvija dinamično – govorimo i slušamo, govorimo i slušamo – tako razgovor postaje komunikacija, pažnja se deli i postiže se razumevanje, dogovor, kompromis…
Govorimo i razgovaramo, zato što nas to povezuje sa drugim ljudima i zato što je govor primaran način izražavanja. Govorimo i sa životinjama, biljkama, televizorom, sami sa sobom – jer smo navikli da svoja osećanja, misli i stanja izražavamo (ili prikrivamo) govorom.
Ne volimo tišinu i ćutanje. Kad smo sami, uključimo TV, pustimo muziku, ili radio, da bismo čuli ljudske glasove, da nam nešto priča i pravi društvo, da nismo sami. Ćutanje i tišina, obično znače samoću. Imamo potrebu za društvom drugih osoba i imamo potrebu za govorenjem i razgovorom, pa makar i površnim i kurtoaznim. Usamljene osobe koriste svaku priliku da sa nekim “progovore” (kako to kažu stari ljudi, koji ostanu sami i usamljeni).
A ipak, ćutanje i tišina i samoća imaju posebnu vrednost. Osobe koje umeju da uživaju u samoći i tišini, bolji su slušaoci kad dođe do razgovora, jer su u tišini i samoći naučile da slušaju i osluškuju sebe – a razumevanje i pozvanje sebe je uslov za razumevanje drugih, osnova za sticanje mudrosti i sposobnosti za istinsku komunikaciju, na nivou dubljem i širem od verbalne razmene informacija.
Svakodnevno govorimo i razgovaramo – koliko od tog obilja reči nije površna razmena ljubaznosti, pričanje o običnim i nevažnim stvarima, nego smislena i konstruktivna razmena, ili okrepljujući razgovor koji angažuje našu inteligenciju, duh i emocije?
Koliko je smisla u našim svakodnevnim razgovorima i koliko je ćutanja i tišine u našim umovima – toliko smo sposobni za komunikaciju.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/independentlovers
Brankica Milošević
