Kada nešto uporno ne ide, neka sila nam prosto ne dozvoljava da se maknemo i nešto uradimo, to je znak – ne samo da ne treba to da radimo, nego da stanemo i oslušnemo malo pažljivije. Možda nije vreme za to ili pokušavamo na pogrešan način da uradimo pravu stvar, ili su prepreke u nama samima prevelike i ne prepoznajemo svoje prave potrebe. Kosmos se stara da nam ukaže na pravi put – ali ne samo preprekama, već i znacima koji nam na trenutak osvetle put, dovoljno da sagledamo sledeći korak koji možemo da napravimo. Ovo su najjasniji signali svemira, koje možemo da prepoznamo u svakodnevnom životu, ukoliko obraćamo pažnju.
Sinhronicitet
To je ona podudarnost u vremenu i prostoru, kada se “potpuno slučajno” dese zanimljivi pomaci, kada stičemo važna iskustva i doživljavamo bitne susrete i prepoznavanja. Kada odlučite da krenete kroz park, umesto prečicom kroz prolaz, pa nađete novac na stazi pred vama. Ili skoknete baš u nekom trenutku kada vam se ukazala “rupa” u rasporedu da pokušate da završite neku papirologiju, očekujući da ćete zateći red pred šalterom i vratiti se, a ispadne da nema baš nikog. I tako završite posao koji vas je opterećivao (jer je uvek gužva i mora da se čeka) za desetak minuta, a za to vreme se iza vas stvori red koji ste uz pomoć sinhroniciteta izbegli – jednom ste se , baš kada je trebalo, našli na početku, a ne na repu tog reda. Sinhronicitet je uvek praćen snažnim osećajem da nešto treba da uradite interventno, ali bez naboja, bez razmišljanja i donošenja odluka – jednom rečju, spontano. Odjednom vas neka inspiracija navede da pomerite nekoliko stvari, otvorite fioku, prebacite knjige sa jednog mesta na drugo – i pronađete nešto što ste zaturili i nikako niste mogli da ga nađete. I to nam se svima dešava, na dnevnom nivou. Tako nas svemir uči da obraćamo pažnju i hvatamo signale i daje nam potvrdu da smo vođeni i da nismo sami.
Kriza koja donosi željene promene
Ponekad se dešavaju vrlo bolne i teške stvari – promene na poslu, otkaz, raskid partnerskog odnosa, životni planovi padaju u vodu, svet nam se ruši. I dok stojimo u prašini tih ruševina, ne vidimo ništa dobro. Osećamo se poraženo, razočarano, osujećeno i ne znamo šta ćemo i kuda ćemo. Posle nekog vremena ispostavi se da nam je svemir učinio uslugu – srušio je stara i trošna zdanja i naterao nas da sagradimo nova, dovodeći na taj način u svoje živote baš one promene koje smo priželjkivali – posao koji volimo, partnere koji ostaju sa nama, projekte koji nas angažuju i inspirišu. Ponekad vas lični doživljaj bola i tuge baci nasred puta kojim treba da idete i nastojeći da sebi olakšate i da se nekako saberete, počinjete da radite baš ono što ste oduvek želeli.
