“Kad bi ovo bio život, meni bi bilo super” izgovara prijatelj, dok se gledamo preko maski, na pristojnom rastojanju među rafovima u prodavnici. Klimam glavom, iznenađena izdajničkom jednostavnošću ovog koncepta “i meni, uh, i meni”. “Nigde ne bih izlazila, kad ne bih morala”, kažem ja, a on klima glavom “ni ja, ćero, ni ja”.
Eto znam nas već više od nekoliko kojima uopšte ne smeta policijski čas, ne nedostaju nam izlasci i druženja, savršeno nam odgovara rad od kuće i baš nas opterećuje što povremeno moramo u prodavnicu. Ni to ne bismo, da ne moramo. Kakvi smo mi to ljudi? Samodovoljni, zadovoljniji u svoja četiri zida nego igde drugde, najsrećniji sami sa sobom (i sa svojom decom).
A znam i one kojima sve ovo baš teško pada. Osećaju se sputano, zatvoreno, frustrirano, zato što su stalno u nekim akcijama i što stalno negde idu. Oni dolaze kući da se odmore i opuste, da bi posle ponovo mogli da idu i potrebna im je baza i utočište na jednoj strani i akcija i kretanje na drugoj, da bi bili u ravnoteži. I kad izađu, nije im dobro što na ulicama ima malo sveta i što svi samo prolaze, kao što meni nije dobro kad izađem i učini mi se da je previše sveta na ulicama i pitam se šta radi ovaj narod, gde idu svi i da li je zaista tako svakog dana?
“Ostani kod kuće” bi mogao da bude moj životni moto, kredo, koji ide uz porodični grb, poruka mog načina života. I inače me nije lako izvući iz kuće. Ne žudim za kretanjem na svežem vazduhu, iako sam u vrlo bliskom i strastvenom odnosu sa prirodom, ne osećam da bilo šta propuštam ako ne odem na neku promociju, izložbu, svirku, iako se na kulturnim događajima provodim najbolje na svetu. Kad se neko od mojih “bisera rasutih po celom svetu” dokotrlja, uvek me nađe kod kuće, na fotelji, sa laptopom u krilu i okićenom jelkom u ćošku. Ja ne moram nigde da idem, ako ne moram. A ako moram, nije mi uvek teško. Umem ja da skočim na poziv, spremim se za petnaest minuta i negde odem i bude mi super. Ali oni koji stalno skaču i negde jurcaju, slabije umeju da miruju i to im uopšte nije super, samo podnose. Ponekad jedva. Nemaju mira. Ili su suviše uplašeni kad su sami i kad pomisle da nikada više neće moći da odu nekuda i da se okruže ljudima, da budu vitalni deo nečega, van sebe (i svoje porodice).
Ali ja sam van sebe vrlo često i uopšte ne moram da budem na bilo kom drugom mestu osim kod sebe, sa sobom (predsobljem, kuhinjom i kupatilom) da bih osećala kako sam vitalni i organski deo nečega većeg od sebe. Ljubavi. Univerzuma.
