Dok pišem ovaj tekst, njihov video je otprilike dostigao četvorku – ima nešto manje od 19.000 pregleda. Svojim pregledom, približavate ih petici iz istorije, koju zaslužuju. Priča nije predugačka, tehničke izazove su dovoljno dobro savladale, a iznose zanimljive podatke, na način koji drži pažnju. To je ono što se zove petica za trud! A peticu zaslužuje i profesor istorije iz Prve u Kragujevcu, kao i svi profesori i nastavnici koji su se dosetili kako da otvore kanal komunikacije između savremenih medija i školskog gradiva.
Videla sam dobar broj učeničkih prezentacija iz biologije, hemije, srpskog jezika i geografije, preciznije, svedočila sam pri izradi, pošto nisam baš umela da pomognem – deca su se mnogo bolje snalazila, nego ja. I stekla sam, rekla bih, dovoljno realan utisak – ovakav oblik rada na nekom suvoparnom sadržaju ima mnogo više prednosti nego što je klasično učenje, preslišavanje i reprodukcija gradiva, zbog jedne ključne stvari – slika ostavlja dublji pečat. Praveći prezentaciju ili video materijal, oni se ne udubljuju u gradivo, nego traže način da ga predstave i pažnja im je usmerena na tehničke poteškoće i mogućnosti. Kad uče na klasičan način, oni se trude da zapamte rečenice pune pojmova koje niko ne koristi u svakodnevnom govoru, godine, definicije, formule, nazive – i oni to nauče. Ali kad ispitivanje prođe, to što su učili, više ne drže u glavi. Svi suvišni podaci prosto ispare. Suština obrazovanja – integracija sadržaja – promašena je toliko, kao da nisu ni ciljali u metu, nego joj okrenuli leđa.
