Uvek sam se ubrajala u večite borce za čist i fer odnos. Lepo ja bacim sve karte na sto, pa kud pukne nek pukne. Vodim se mišlju da ako se muškarac i žena zaista dopadaju jedno drugom, nema mesta taktikama, te da je logičan sled stvari da se čujemo, viđamo, ljubimo, volimo. Tu se jave i neki moji narcisoidni, mada ne tako nerealni, zaključci o sopstvenoj superiornosti. Zašto bih ja, kada oni već imaju priliku da dobiju jedinstvenu mene, do đavola, morala da pravim strategije? Zar nije dovoljno što sam ja – ja? Tako sam ja furala taj fazon godinama, i redovno dobijala po njušci, opekavši se nebrojeno puta u ljubavnim vezama. Nikome od njih nije bilo dovoljno što sam ja – ja, svi su tražili ne lepše, ne bolje, već one koje će znati da ih pripitome po sistemu “zavadi, pa vladaj”! Naravno, ni sami nisu bili svesni šta traže.
Rekla bih da muškarci u stvari vole kada im u ruke padne jedna devojka sa diplomom stratega, ako ne i glumačke akademije. Mada, velika istina je da u tim slučajevima oni zapadnu u ruke devojaka, a ne one u njihove, kao što se dotični zavaravaju. Suština je da jači pol voli da igra igrice, te da prelazi sa nivoa na nivo, dolazeći tako u stanja ushićenja i trip osvajača. Osvajački instinkt biće pothranjen vašom prividnom nezainteresovanošću, i naravno, njegovim veličanstvom
