Kada je u pitanju kultura življenja, a naročito vaspitanje dece i radna etika, obično uzimamo za primer zemlje Skandinavije, koje su u tom pogledu daleko otvorenije, opuštenije i organizovanije, držeći se zdravorazumskih vrednosti i svoje autonomije, u odnosu na zapadnjački potrošački duh i patrijarhat i predrasude koje ga prate. Za nas su te vrednosti u ovom trenutku kolektivno nedostižne, baš kao da pripadaju Marsovcima, ili Japancima – ali ako razmišljamo van okvira, postoje vrednosti i prakse koje možemo individualno usvojiti i praktikovati, jer su mudre, razumne, valjane i u skladu sa našim stavovima i težnjom da budemo otvorenog duha i da živimo opuštenije i ispunjenije. Evo nekih stvari koje bi trebalo da naučimo od Japanaca, a odnose se uglavnom na poštovanje.
U japanskim školama učionice, hodnike i toalete ne čiste “tetkice” nego učenici, zajedno sa svojim učiteljima i nastavnicima. Oni tu borave, oni koriste sve te prostorije i na njima je da ih održavaju u redu. To je lekcija iz skromnosti, ravnopravnosti i odgovornosti. Rad se poštuje, kao i red i čistoća. A svako ko lično učestvuje u održavanju reda, neće imati nikakav poriv da iz besa i destrukcije pravi nered.
U Japanu se vreme poštuje – tačnost je zakon. Njihovi vozovi kasne prosečno sedam sekundi godišnje. Mi ne možemo naterati železnički i autobuski saobraćaj da usvoji japanske standarde tačnosti, ali možemo u svom životu, u svojoj porodici i u svom poslu negovati poštovanje vremena, tačnost i ažurnost.
U Japanu postoji radno mesto “inženjer zdravlja” – u suštini, ti radnici su higijeničari, odnosno, čistači, i za svoj rad su veoma dobro plaćeni. Oni ne bi razumeli pretnju koju roditelji često upućuju deci “čistićeš ulice, ako ne završiš školu”.
