Velika istina koju niste mogli da naučite u školi, jer smo baš onda kada je učiteljica htela da priča o tome učili razlomke, glasi – dovoljno ste vredni. Baš takvi kakvi ste, ujutru krmeljavi ispred ogledala, dok vas grize savest zbog čokoladnog kolača posle ručka, zbog toga što tračarite, zbog toga što ste dva dana zaredom nosile istu odeću, čak i kada su vam bušne najlonke na palcu i to nenalakiranom. Dovoljno dobri postajete onog trenutka kada ugledate svet. Osoba ste, ličnost i nema tih školskih, poslovnih i ljubavnih neuspeha koji bi mogli to da vam uskrate. Da, formirate se tokom života, ali trudite se da to bude onako kako želite. Na koncu svega, dok tonemo u mrak, bio on zimski ili onaj zastrašujući, tu smo mi i uspomene. Kada čovek napusti ovaj svet, pre nego što doktori pogase svetla, ostaje mu poslednjih sedam minuta svesnog stanja, da sumira utiske, a u tom trenutku, sva nelagoda nestaje. Sećanja su samo niz iskustava iz kojih smo u poslednjem izvlačenju iscrpeli najbolje.
Zbog toga, potapšite se po ramenu (ne čekajte da to drugi urade), dobri ste – bilo da ste gej sa devet mačaka, tridesetpetogodišnja nerotkinja ili propali student sa velikim snovima.
Kad već ratujemo sa svima, dajte da bar to ne činimo sa sobom. Za pametnog čoveka svaki je rat izgubljen, reče jedan mudrijaš, ali ne od ovih koji štancuju knjige i Facebook statuse kao Stanija naslove. I ja mu verujem.
Izvori fotografija: tumblr.com
