Možda možeš da izbrojiš, kad objaviš na Facebook-u da si sa nekim u vezi. Od hiljadu – dve imaginarnih prijatelja, napakovaće se dvestotinak lajkova. Od tih dvestotinak, poznaješ njih tridesetak, a družiš se sa manje od deset. Među njima – tih desetak sa kojima se družiš – samo je troje, četvoro na listi prisnih prijatelja, a to nije Facebook lista.
Pa, ako su prijatelji srećni zbog vas, to je još ljubavi, koja ulazi u ukupnu količinu ljubavi koju delite sa najbližima. Ali to je samo nekoliko lajkova.
Da li više vredi dokument o ljubavi koji ima dvesta lajkova, nego ljubav koja nema nikakvu prezentaciju i koju odobrava svega onih nekoliko bližnjih oko vas? A koliko onda vredi ljubav o kojoj niko ništa ne zna i koja je samo vama važna i dragocena?
Prezentacija sopstvenog života, interesovanja, ljubavi, uspeha i dobrog provoda na društvenim mrežama, način je na koji mladi – oni koji su odrasli umreženi i nikada nisu napisali ljubavno pismo, niti razgovarali satima preko fiksnog telefona, sedeći na podu, jer kabl dozvoljava da telefon dovučete u svoju sobu i zatvorite vrata, ali ne dopire do nekog udobnijeg mesta – vode svoje dvostruke živote, negujući mediokritetska merila vrednosti koja podrazumevaju licemerje i iluziju.
Nisu oni tu ni u gorem ni u boljem položaju od nas koji smo pisali rukom i okretali brojčanike prevaziđenih telefona. Jer ni mi nismo ništa uradili na polju istinskih vrednosti. Osrednjost, kič, licemerje i dalje ocenjuju naše živote i naše ljubavi. Kad se usudimo da se razlikujemo, da ne pripadamo mnoštvu, da negujemo autentičnost, da volimo sebe i praktikujemo oblike ljubavi prema drugima onako kako nama odgovara i sami imamo osećaj da nismo baš normalni i da treba da se pritajimo. Čak i kad znamo da smo normalniji i zdraviji od većine, nismo ludi da to objavljujemo na Facebook-u. Osim ako smo dovoljno ludi.
