Kada govorimo o kompromisima u emotivnim odnosima, obično mislimo na pregovore i dogovore, na to da ćemo prihvtiti nešto što nam baš i ne odgovara, ukoliko se partner složi da prihvati nešto što se njemu baš i ne sviđa, mislimo na to da ćemo ponekad jednostavno staviti partnerove potrebe i želje ispred svojih i da ćemo mu izaći u susret i učiniti nešto za njega, samo zato što njemu to znači i da ćemo u tome postići izvestan stepen ravnopravnosti, odnosno, da će on dovoljno često izlaziti nama u susret. Popuštaš u malim stvarima, da bi u onome što je važno mogla da budeš nepopustljiva – kažu iskusne žene, ali to je gotovo isto ono što govore i mudri muškarci.
Koliko nam dobro ide sa kompromisima, ustupcima, tolerancijom i balansiranjem, osim naših ličnih emotivnih slomova, govori porast stope razvoda brakova, a o raskidu dugih veza da i ne govorimo. Možda se to dešava zato što nismo iskreni – pre svega u tome kako shvatamo kompromise, ustupke i balansiranja. Jer, u emotivnim odnosima posežemo za lažima mnogo češće nego što se upuštamo u dugotrajne pregovore i mnogo nam lakše ide da nešto jednostavno prećutimo, sakrijemo ili otvoreno slažemo, nego da poštujemo pravila čak i onda kad smo uspeli da ih donesemo i postignemo dogovore.
Evo klasičnog primera bračnog laganja – on smatra da su njoj “šuplji prsti” i da je sklona da kupuje gluposti i želi da ona bude racionalnija, štedljivija i da prestane da impulsivno kupuje ono što on smatra nepotrebnim. Ona shvata njegovo gledište, ali smatra da je uzaludno da pokušava da mu objasni da je za nju kupovina jedan oblik legitimne avanture, da doživljava emotivno uzbuđenje i ispunjenje kad zagrli onu predivnu tašnu sa kojom je danima flertovala pred izlogom. Kako muškarac da shvati tako nešto? Kako da se zauzme za svoj stav da joj kupovina predstavlja terapiju bolju od terapije (i zašto joj je uopšte potrebna terapija), da joj ispunjava emotivnu glad (za čim žudi, pobogu, zar joj on nije dovoljan u tom smislu, i čemu dakle, vodi ta glad…). Ona predviđa njegovo kompletno nerazumevanje, ljutnju, pa čak i ljubomornu i toksičnu konstrukciju zapleta izazvanih još jednim parom sandala i – priznaje da je on u pravu, obećava da će biti pažljivija i da neće bacati novac na gluposti. U narednom periodu nastoji da mu pokaže kako je ekonomična, dnevni pazar nabavlja po akcijskim cenama, sa uzdahom govori o tome kako nije mogla da nosi džak praška za veš, a bio je na sniženju, ili kako je bila divna pečenica, ali je ipak uzela šunku, jer je na akciji. A novi par cipela, komad garderobe, tašnu – drži na poslu. Kao i njene koleginice, uostalom. Barem one koje su udate, ili žive sa svojim partnerima. Kad prođe dovoljno vremena i u pogodnom trenutku, ti komadi se predstavljaju kao “ulov iz sekundhenda” ili poklon od sestre ili prijateljice. Svaka žena ima sestru i (ili) prijateljicu, sa kojom razmenjuje takve poklone i koja služi kao paravan pred partnerovom osudom – sestra ima para, prijateljica je široke ruke, mogu one to sebi da dozvole. Ako je posebno osetljiv na stvari koje ona dobija, jer mu to poručuje da on ne može svojoj partnerki da priušti te male luksuze koji je očigledno veoma raduju, onda su to stvari iz druge ruke i sa neverovatno povoljne rasprodaje. Često, one to i jesu. Ali, jesu i kad nisu. Eto manipulativnog terena, koji žene rutinski koriste, čuvajući osećanja svojih muškaraca i čuvajući svoj zdrav razum. Naravno, ne rade to sve žene i nije tako u svakom odnosu, ima i onih koje se suočavaju sa nezadovoljstvom svojih partnera i ne odustaju od svojih “slabosti”, a ima i muškaraca kojima ne smeta šopoholičarski duh i nekako ga prihvataju, pa možda čak i razumeju (a nisu gej).
