Kakvo bi rasulo u našem svetu nastalo da odlučimo da ne lažemo samo jedan čitav dan. Da se služimo golom istinom. Ne, ne računaju se ni “bele laži”, poput “nova frizura ti je super”, “zaista si smršala pet grama”, “da, mama, nijedan ispit nisam pala” i sl. Verovatno bi nam 90 posto ljudi pljunulo u facu, sa svima bismo bili u svađi, svet bi se pretvorio u stecište besa. Istina u punoj svrsi svog postojanja dovela bi do masovnog klanja.
Celog života uče nas da ne smemo da lažemo, da to nije lepo. Od malih nogu non-stop slušamo bajke o presvetoj istini i neprikosnovenoj iskrenosti. Ona je precenjeno dobro. Jasno je da častan čovek svakako ne može biti prevrtljivac, ali nema takvog humanoida na ovoj planeti koji dnevno ne slaže bar pet puta. I to je donekle okej.
Postoji fina razlika između okorelog lažljivca i osobe koja se povremeno posluži odgovarajućim ekvivalentom istine radi višeg cilja. Fascinantne su pojave u čovečijem obliku koje su patološki lažovi – to im je neka vrsta pasije i prosto im ne možete ni kleštima jednu jedinu iskrenu reč iz usta izvući. To je “no-no”. Naspram njih stojimo mi, pošteni i iskreni ljudi, koji iznad svega cene iskrenost i nikada u životu nisu slagali.
Još jedna gnusna laž. Pomislite na to koliko ste puta samo danas slagali. Dečka, drugaricu, mamu, brata, samog sebe. Ako se vratimo na priču s početka, recimo da od sutra rešite da samo i isključivo govorite istinu, i po pitanju najbanalnijih stvari. Kažite drugarici da izgleda kao da je poplava izbacila, da joj novi dečko liči na zvonara Bogorodičine crkve, mami da su joj kolači bljutavi, dečku/devojci da vam je onaj poklon odvratan, sebi kako od sutra više nećete nikoga slagati. Da li deluje nemoguće? Da, zato što jeste. Iskrenost se temelji na drugim principima, a ograničavanje sopstvene bahate iskrenosti jeste vrlina. Ko smo mi da sebi dozvolimo luksuz rasipanja sopstvenog mišljenja, koje je često, hteli to da prihvatimo ili ne, skroz irelevantno?
Pođite od proste činjenice – koliko ste puta slagali sebe, a potom i druge, odgovarajući na prosto pitanje “Kako si?” ekspresnim “Dobro”, a da vam, zapravo, nije bilo do života? I to je laž, zar ne? Poenta se često ne krije u iskrenosti, već u onome što očekujemo da će nam doneti. A očekujemo previše.
Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.
