Sa skoro 20 godina, doživela je tešku saobraćajnu nesreću nakon koje se verovalo da neće preživeti, ali je ipak, uz mnoge kasnije probleme zdravstvene prirode, uspela da se oporava, pa čak i prohoda. Tokom dugog perioda koji je provela u svojoj sobi, u gipsu i većinom sama, kako je često navodila, spas je našla njena majka u četkicama i bojama, kada se u stvari rodila ljubav prema slikarstvu kod tada još uvek neotkrivene i nepoznate Fride Kalo. U tom periodu je uglavnom radila autoportrete. Budući da je bila najčešće sama, prepuštena svojim mislima i ogledalo u koje se videla konstantno, imala je vremena sebe da slika sasvim verodostojno, a onda je govorila kako: “slikam sebe jer sebe najbolje poznajem.”
Iako tokom svog života nije bila poznata širom sveta, tokom poslednjih decenija XX veka je dobila velika i veoma dobre kritike. Često je slikala svoja osećanja, nesreću i bol zbog svega što joj se dešavalo, kako zbog zdravstvenog stanja, tako i drugih životnih problema, ali je na platno prenosila i svoja politička uverenja, pa je tako jedno od njenih najpoznatijih slika upravo “Staljin i ja” kojem se divila i koji je bio njen idol. Bila je prva meksička slikarka čija se slika našla u muzeju “Luvr“, ali ni nakon toga što je otkupljena, Frida nije verovala da postaje slavna.
Nakon nesreće i period oporavka, Frida u dvorištu škole upoznaje čoveka koji je radio mural na njoj. Pošto mu donosi svoje radove, te dobija savet da je drugačija i neobična, da treba da ostane takva i da ne dozvoli da podlegne tuđim zahtevima i nekim trendovima, rađa se i ljubav. To je upravo bio Dijego Rivera, njen budući suprug, sa kojim je živela veliku ljubav, sa kojim je delila strast prema umetnosti, ali nije imala skladan brak, budući da je njihov odnos bio ispunjen prevarama i drugim neprijatnostima. Takozvani brak “slona u golubice”, kako su ih zvali zbog nesklada u fizičkom izgledu, trajao je samo godinu dana, međutim, to nije sprečilo Riveru da dan njene smrti nazove najtragičnijim u svom životu.
Tokom četrdesetih godina XX veka imala je čak i svoju slikarsku klasu, a studenti koji su radili sa njom bili su poznati pod imenom “Los Fridos“. Osim rada i slikanja, umela je često sa njima da se druži u barovima, budući da je i sama nakon nesreće bila okrenuta opijatima, pretežno zbog bolova koji su ostali kao posledica. U svojoj domovini je imala samo jednu izložbu i to 1953. godine, neposredno pred smrti, koja je doživela ogroman uspeh budući da se Frida na njoj pojavila, iako se zbog tada veoma lošeg zdravstvenog stanja to nikako nije očekivalo. Njen umetnički uticaj je bio toliko jak, da se osamdesetih godina prošlog veka pojavio pravac neomeksikanizam koji se oslanjao na njenu umetnost.
