Nakon što se sretnu, tela im govore da li je pred njima podoban kandidat ili ne. Ukoliko jeste, telo se sprema za “napad”, luče se hormoni stresa, koji krv usmeravaju ka periferiji tela, zbog čega se javlja ono što vi zovete “leptirići u stomaku”. Prisnost ili, ako hoćete, “zaljubljenost”, neophodna je da bi par mogao uspešno da radi na podizanju potomstva, koje je pri rođenju nesposobno za samostalan život. Kada biste pitali prosečnu osobu koliko traje taj uzvišeni osećaj o kome se toliko priča, verovatno bi vam rekli oko pet, šest godina. Taman dok se ne podigne potomstvo koje je u tom dobu relativno sposobno da preživi.
Većina ljudi na ovakvo naučno objašnjenje reaguje besom i neodobravanjem. Zar je zaista sve ono što smo zajedno delili, za čim smo tragali i što nas je grejalo srećom samo posledica evolucije? Neki naučni dokazi ukazuju na to, dok ih drugi oštro opovrgavaju. Iako nismo naučnici, pa se mi, mali ljudi, ne pitamo mnogo, ja odbijam da poverujem u to. Odbijam da poverujem da smo samo mašine koje idu kroz život tragajući za dobrim genima i statusnim oznakama, odbijam da nema čiste, vanvremenske ljubavi, koja nije povezana sa “potomstvom” i sličnim pojmovima iz naučnih knjiga. Način na koji smo jedinstveni prevazilazi genetski kod i otisak prsta, jedinstveni smo, jer umemo da volimo, i da se smejemo, i da plačemo, onako kako niko drugi ne ume. I kao što je romantika lepo rekla, u tom slučaju sva pravila i obrasci otpadaju.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
