Nije što je bilo kao u rerni, ili u paklu, ili kao u Sahari, ili već negde gde nisam bila, ali pretpostavljam da je vruće kao nigde, nego što se nisam ni istopila, a po količinama znoja koje su me danonoćno oblivale, trebalo bi da me je upola manje. Nije što ne volim leto, zbog komaraca, usijanog asfalta i temperaturnih šokova pri ulasku u klimatizovane prostorije, nego što mi je mašina za pranje veša radila svakodnevno, na onom vrelcu. Ne možeš da stigneš da opereš sve odevne kombinacije – koliko god oskudne bile – jer se dnevno presvlačiš po tri puta, a znoj ostavlja bele fleke od soli na tamnim majicama. Čim malo padne temperatura, lakše mi je da se osećam – a i da izgledam – kao žensko, a ne kao sladoled u podne u ulepljenom kornetu.
