“Uh, kakav arogantan i umišljen tip, ego mu na uši izlazi. Ma sve taj zna, folirant jedan, vidi se iz aviona. Kakvo iritantno stvorenje. A vidi ove kokoške što je hipnotisao, samo kljucaju potvrdno, zabacuju kreste i isturaju grudi. Ccccc….”
“Gle kako je uobražena i nametljiva, šta li misli ona, da svi treba da padaju na kolena pred njom?! Kao da je neka riba. Dobro, nije moj tip, meni se sviđaju ženstvene i gracilne, onako više dame. Ova je neka feministkinja garant, e pa neće mi uhvatiti pogled, znam ja tu sortu…”
I tako se sretnu dva stvorenja, svako ubeđeno u svoju posebnost, u svoje neprikosnoveno pravo na dominaciju nad osrednjim svetom, kojim je obično okruženo, svako razmaženo interesovanjem i divljenjem koje je naviklo da budi u suprotnom polu, svako očekuje da mu se ukazuje pažnja i uvažavanje. I obožavanje. Zapravo, ne sretnu se, kao što se sreću dva jarca na brvnu. Više se nekako zapaze kraičkom pogleda, ulete jedno drugom kao mušica u oko i u njemu izazivaju one neprijatne i ljute senzacije. Ona misli da bi on morao da je primeti, jer se svakako na prvi pogled razlikuje od blentavica koje ga okružuju i nervira se što nikako da mu uhvati pogled, samo da mu prikaže prezir svojim izrazom lica. On misli da je ona nekakva goropadna i rogobatna ženetina, sve suprotno od onog što žensko treba da bude – nežno, tiho, ženstveno, misteriozno, neupadljivo, da zavodi kao orhideja, a ne da skreće pažnju kao cela bašta šarenog cveća, puna pčela, pride.
