Ako nije lord Bajron (Lord Byron) ustao iz mrtvih i naleteo u petak uveče baš na vas da vam govori stihove za šankom; ako niste nevina, mlada devojka, ili još složenije – starija naivka, te očajna domaćica koja se ne usuđuje biti podstanar i ostaje u braku sa parnim grejanjem i njegovim vlasnikom, ako nije ništa od navednog – ne paničite! Malo je verovatno da vam je povređena duša, mada ima, i bilo je čestih povreda duše u prošlosti. Ali i tada se iza manastirskih zidina ili ograda bolničkih sanatorijuma zatvarala žena koja je bila žrtva nesrećnog društvenog razdoblja i svoje porodice.
Tepa vam, jer ne zna gde su mu kaubojske čizme. Srećom, šešir nije ni skidao s glave. Dok se vi zavlačite ispod kreveta u potrazi za njegovim mamuzama, biće da je već odjahao iz grada
Sramota je u 21. veku dopustiti da vas ego preplavi kao divlja reka – toliko da mu se više ne može postaviti brana. Možda se na mestu gde je došlo do poplave može izgraditi hidrocentrala. Nema neprijatnog iskustva (isključuje se svako nasilje) koje se ne može iskoristiti kao građevinski material na putu ka individuaciji.
Šta mislite, šta se dešava kada žena ne želi nikako da upamti ili počne da koristi Njegovo ime?
Sledeći put kad budete seckali povrće sa drugaricom u kuhinji, obratite pažnju na njenu intonaciju dok kasapi šargarepu i mehanički doziva muškarca u dnevnoj sobi. On je: srce, ljubav, meda, milica njena, a tek kad strči polunag u dragstor da joj dokupi još materijala za rusku salatu, biće i malajski tigar. Ovo je potpuno bezazlen primer ženskog manipulisanja preterano pasivnim partnerom. Bezazlen i svrsishodan spram užasa koji obuzme posmatrača kad preko ženskih usana klizne jedno: “ljubavi”, upućeno nepoznatom muškarcu.
Nikada nije lakše reći “ljubavi” nego kad vam osoba kojoj se obraćate ama baš ništa ne znači.
Kad se dobro zamislite nad istorijom civilizacije, teško ćete naći ženu koja je počinila zločin prema čitavom narodu zbog tepanja stranca u noći, ali zato moćnih vladara koji su padali na ovom osnovnom komunikacijskom odmeravanju snaga i karaktera ima toliko da se pobrojati ne mogu.
Slavica Trajković misli da su reči najlepši i najopasniji poklon koji je Bog dao čoveku i zato se često plaši sopstvenih knjiga. Majka je trojice mladića i strastveni kolekcionar ostavljenih mačića. Veruje da su skromnost i umerenost osobine elite.
