“Tamo gde je Petar Kočić stao, nastavio je Branko Ćopić i sam se, poput Kočićevih junaka, probijajući kroz mećavu dosuđenog mu vremena.” List “Politika”
Rođen je 1915. godine u Podgrmeču, u selu Hašani, nadomak Bosanske Krupe i odrastajući uz deda Rada, u okrilju njegove dobrote i pod zaštitom njegove priče, krajiški sirotan rano stiče sklonost ka maštarijama i sanjarijama, a iskazuje naklonost i saosećajnost sa slabima i nezaštićenim božjim stvorenjima. Ćopić će svoje najblistavije stranice napisati o njima natapajući ih upravo ovim osećanjima.
Pisac, čijim smo se stranicama okretali kad god bismo se zaželeli lepote i neke samo još u uspomenama moguće topline, stigao je u Beograd, tačnije u Zemun, početkom jeseni 1935. godine, kao dvadesetogodišnji veseli i radoznali tek svršeni učenik Učiteljske škole. Iz učiteljske škole u Banjaluci, Branko je bio izbačen iz u četvrtom razredu zbog čitanja napredne literature, pa je školu ipak završio u Karlovcima. Na železničkoj stanici u Zemunu ga, zbog nesporazuma, nije sačekao prijatelj, kasnije poznati slikar Miloš Bajić, i Branko se pešice uputio prema Beogradu. Mrak ga je uhvatio na ulasku u grad i on je prvu noć u prestonici prespavao ispod Savskog mosta.
U Beogradu upisuje Filozofski fakultet i za vreme studiranja s vremena na vreme objavljivao je priče u “Politici”, posebno kada je urednik bio Žika Milićević. Ćopićeve priče i pesme namenjene maloj i velikoj deci, nepopravljivim maštarima i onima koji, uprkos svemu, veruju u dobrotu, setna su kazivanja o odrastanju i zrenju, o magarećim godinama i čežnjama u bosonogom detinjstvu.
Branko Ćopić
Njegova najveća ljubav, Bogdanka Cica Ilić diplomirala je za lekara i bila pedijatar. A 1951. godine postala je i zvanična supruga. Kumovi na Brankovom i Bogdankinom venčanju bili su pesnici – Skender Kulenović i Dušan Kostić.
Bračno ognjište Ćopići su svili prvo u zgradi palati na uglu ulica Srpskih vladara i General Ždanove u garsonjeri na trećem spratu. U prvoj sobi je bila redakcija “Pionira”, a u drugoj je stanovao njen glavni urednik Branko Ćopić sa ženom Cicom. Nešto kasnije, Branko je kupio veliki stan u istoj zgradi, samo na ulazu iz Ulice srpskih vladara. Posle jutarnje kafe Cica bi odlazila na posao, u Dom zdravlja na Novom Beogradu, a Branko je ostajao sam. Sam sa tolikim svojim likovima, pričama i emocijama.
Prvo bi, kažu, narezivao olovke, a onda je sedao za pisaći sto. Pisao je u običnoj đačkoj svesci, mnogo decenija. A kada mu se napisano ne bi dopalo – brisao je, takođe običnom đačkom gumicom. I tako celo pre podne, se dok se Cica ne bi vratila. Ona je, uz sve druge obaveze, bila i prvi strogi čitalac Brankovih dela. Osamdesetih godina, u vreme već proređenih, ranije redovnih šetnji od kuće prema Kalemegdanu, kada i bliski prijatelji primećuju prve znake piščeve depresije, Branko je zapisao: “Gubi mi se zlatna nit, sve ide zaboravu..”. Da li je baš tako? Zlatna nit Branka Ćopića sačuvana je ne samo u stotinama hiljada primeraka njegovih odštampanih knjiga, već i u ovoj sobi iz koje kao da je, samo na tren, izašao jedan zaneseni dečak i jedan mudrac.
Godine 1968, Branko Ćopić je napisao prvi testament od ukupno tri koliko je posle njegove smrti pronađeno. I u prvom, i u drugom, i u trećem, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, svoje autorsko pravo, sav nameštaj i slike u stanu, ostavlja supruzi Bogdanki Cici Ilić-Ćopić.
Danas most preko Save ispod kojeg je prvi put prespavao kada je boravio u Beogradu nosi njegovo ime, ali nažalost zbog tragične smrti u martu 1984. godine. U pohlepnoj želji njegove dalje rodbine povela se rasprava na sudu oko zaostavštine. Spor je trajao nekoliko godina, sa mnogo trivijalnih detalja – koliko je Branko Ćopić imao knjižica i koliko je milijardi ostavio… Presuđeno je u korist supruge, a ona je sve, osim nekoliko ličnih stvari, zaveštala Zadužbini Branka Ćopića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tako je, ranih devedesetih godina, oglašeno da je brigom i ljubaznošću dr Bogdanke Ilić-Ćopić pod krovom Srpske akademije nauka i umetnosti oživela i počela da radi Zadužbina Branka Ćopića. U Upravnom odboru Zadužbine našli su se najviđeniji pisci i istoričari književnosti, uz Ljubomira Simovića i Stevan Raičković, Dragoslav Mihailović, Matija Bećković…
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Ana Pantić je student novinarstva, multitasker i folkloraš već više od decenije. Jedino je ljudska glupost može pošteno iznervirati, nikad se ne kaje za ono što uradi, voli kvalitetne ljude i lepe stvari, živi za putovanja i dobru knjigu, užasno je tvrdoglava i zato neizmerno poštuje one koji to znaju da trpe. Smatra da možemo upoznati sami sebe tek kada otkrijemo sopstvene granice, a vodi se citatom “Be yourself. Everyone is already taken.” Oscar Wilde.
