Lutalica, buntovnik, revolucionar, proganjan, zaboravljan, kritikovan i hvaljen. Đura Jakšić, rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu, školovao se kod Konstantina Danila u Banatu, a potom na umetničkim akademijama u Beču i Minhenu. Bio je potpuna enigma svoga doba, u učmalim sredinama tražio je kavgu, u umetnosti beg, imao je talenta za sve, ali ni za šta dovoljno volje da istraje, govorili su. Nosio je o vrat okačen teret prvog boema, književnika bez zanimanja kome je Skadarlija bila dom.
Osuđen na prokletstvo da svoju darovitost natapa litrima vina i da grca u dugovima, smucajući se po svetu, od varošice do velegrada. U oktobru 1855. godine Đura se privremeno nastanjuje u Kikindi, dani su mu prolazili usamljenički, a dim krčme znao je da bude dobro društvo. Usamljenost prekida krčmareva kći Mila koja ostaje upisana u istoriju Jakšićevog života crvenim slovima prve ljubavi. Ugao krčme bio je rezervisan za njega. Krčmarica Mila tanka, lepa, sa vatrenim očima, šetala je krčmom noseći piće Đuri Jakšiću.
“Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga druga posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna.” – verno je taj prizor dočarao Nušić .
Emocije su bile Đurino drugo ime
Mila je, sa svakim novim pokretom, produbljivala Đurine emocije koje su išle pred njena vrata da je zaprose, ali ipak nikada nisu imale dovoljno hrabrosti da to i učine. Vreme je odmicalo, ljubav je narastala kao kvasac u malenoj čaši i Mila je jednog dana otišla. Mislio je da se nikada više neće vratiti. Napisao joj je pesmu, tužnu ispovest nesrećno zaljubljenog čoveka, i dan-danas je recituju setni boemi:
“Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži …”
Mila se kasnije udala i nikada, čak ni posle Đurine smrti, nije spoznala veličinu njegove ljubavi, tešila se time da je pesnik i pijanica, kao da je u tome pronašla opravdanje što se nije odlučila za njega.
Đuru je kroz život često spasavala solidarnost retkih prijatelja, potpune propasti, jer sa druge strane praznog bokala vina čekala su musava deca i jedna žena koja ga je uzela baš takvog. Potpuno okupiran svojeglavošću nije se libio da odbrusi ni najvećem činu, svetio se sitnim pakostima, krunio svoje talente i gubio ljubav, život i dom u toj vrtoglavoj bici sa nepravdom koju je uvek uvećanu video. Srčana, plahovita imaginacija nabijena patriotizmom i željom za borbom sa okovima, vlašću nije mu davala smiraja. Ljubav njegove žene Tine bila je uvek u nekom ćošku i čekala da se makar i pijan osvrne ka njoj. Romantik prgave naravi, u stalnom sukobu sa vlastima, uvek je koračao samo svojim stazama.
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
