Sima Pandurović rođen je u Beogradu 14. aprila 1883. godine. Bio je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Svoje pesničko umeće ispoljio je javno početkom 20. veka sa pesnicima pesimizma, poput Milana Rakića i Vladislava Petkovića Disa, pod uticajem “prokletih pesnika” Šarla Bodlera (Charles Baudelaire) i Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe).
Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu, i počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis “Polet”, zatim sa Disom uređivao “Književnu nedelju”, a posle Prvog svetskog rata osnovao je časopis “Misao”. Počeo je da službuje kao profesor u Valjevu, gradu koji mu je obeležio život u mnogo segmenata. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora, tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti otpušten kući.
Sima Pandurović
Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: “Posmrtne počasti”, “Dani i noći”, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama “Na zgarištu”, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata “Društvo hrvatskih književnika” izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom “Okovani stihovi”. Po oslobođenju, ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom “Stihovi”. Poslednja njegova zbirka pesama “Pesme” sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je “Svetkovina”. Prevodio je sa francuskog i engleskog – posebno su vrsni njegovi prevodi dela Vilijema Šekspira (William Shakespeare).
Presudni trenutak njegovog života je preseljenje u Valjevo. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred “Srbijom” sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije, koje đaci pozdravljaju sa: “Ljubim ruke”, došao je mladi Sima Pandurović. Jednog jutra, Branislava, najmlađa kći uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona “Notr Dam” u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće. Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao “da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka”, pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj “manžetni” od košulje. Kroz nailazeće mesece, sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:
“…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: ‘Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović’…”
I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama “Sećanje koje vida”, Sima Pandurović kaže:
“…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primećivao pokatkad na zabavama ili na ulici…” Njoj je posvetio i ove stihove:
“…Njihov sjaj je bio plav,
mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene,
skupocene školjke…”
1090. godine postala mu je i zvanična supruga, sa kojom je imao dvoje dece.
Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije.
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Ana Pantić je student novinarstva, multitasker i folkloraš već više od decenije. Jedino je ljudska glupost može pošteno iznervirati, nikad se ne kaje za ono što uradi, voli kvalitetne ljude i lepe stvari, živi za putovanja i dobru knjigu, užasno je tvrdoglava i zato neizmerno poštuje one koji to znaju da trpe. Smatra da možemo upoznati sami sebe tek kada otkrijemo sopstvene granice, a vodi se citatom “Be yourself. Everyone is already taken.” Oscar Wilde.
