Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pročitati ovde.
U jednoj ulici misaonog pesničkog velegrada, oni koji tragaju za ljubavnim mrvicama najvećih srpskih pesnika, kada je u pitanju Stevan Raičković, često će gubiti trag. Pesnik Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću “Prosveta”, redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi – trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama.
Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti – ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma “U mojoj glavi stanuješ”.
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije… …
Van tebe druge misli ne postoje.
Uprkos njegovoj usamljeničkoj orijentaciji u pesništvu i životu, neko je ušetao u odaje njegovih misli, posmatrao ih i gubio se. Jedva ko uspe da pronađe ime Bojana u istoriji slavnog pesnika Stevana Raičkovića. Supruga Bojana preminula je pre njega, te je od tog trenutka njegova porodica bila sačinjena isključivo od njegovih kolega i prijatelja pesnika. Možda se o njegovom ljubavnom životu malo zna jer je gotovo uvek izbegavao da daje intervjue, novinare je elegantno upućivao na “Jedan mogući život” gde je evidentirao sve zanimljive segmente svog života za koje se novinari interesuju.
Kad ljubav otputuje na počinak, prijatelji su uteha
O supruzi Bojani, koja je bila rodom iz Negotina, rođena Lazović malo se znalo, a ona je bila osoba s kojom je mogao da podeli i “otalja stvarnost”. Život je odnosi na večni počinak u 49. godini života.
Stevan Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života nije uspeo da prežali sećanje na svoju Bojanu, a ipak nepisanih stihova bilo je mnogo više nego onih napisanih o Bojani.
“Jedan mogući život” skriveno u fusnoti krije reči: “Otišla je i moja Bojana… Sećam se da mi je — kad je saznala da je na smrt obolela — kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: ‘Nisam stigla ni Skendera da ožalim’… Sećam se i toga… da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji… koju mu je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji čas, donela iz najbliže prodavnice u Vlajkovićevoj ulici…”
Uspomene na suprugu Bojanu sakrio je u džepove šest svojih sonata u “Kamenoj uspavanci” koji odišu tugom i divnim odrazima velike ljubavi, o kojoj se nije govorilo na sva usta.
Srpskoj kniiževnosti ostavio je bogatu pesničku riznicu u kojoj su se nalazili stihovi pesama: “Detinjstvo”, “Balada o predvečerju”, “Točak za mučenje”, “Panonske ptice”, “Monolog na Topoli”, “Kamena uspavanka”, “Stihovi iz dnevnika”, “Post skriptum”, “Crni sluga ptica”, “O vrati se”…
Mešavinu bučnih tonova u životu, Raičković zaglušuje tišinom u svojim pesmama, ne oseća se prisustvo telesne ljubavi usmerene ka ženskom biću, koliko se oseća ljubav prema prirodi i nastojanjima da opoziciono izgradi novu pesničku struju.
“Pesnik mora iz sebe da izvuče poeziju tako da ona što manje miriše na papir, na lektiru… Sastavni je deo talenta — izvući iz sebe maksimum, odnosno biti svoj. Danas ima dosta uniformisanosti, često dok čitate pesmu ne prepoznajete pesnika. A kad se po jednoj pesmi njen autor prepoznaje i bez potpisa — to je onda ličnost.” – reči su Stevana Raičkovića.
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
