Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Srpska književnost kreće se njegovim pločnicima, nosi njegove krpice, igra trule kobile, dok je svaki stih daleko u nama. Graditelj zagonetne književnosti, žitelj jednog od koncentracionih logora za vreme Drugog svetskog rata, inicijator književne opštine Vršac, dopisničke biblioteke “Slobodno lišće” – jednom rečju Vasko Popa, rođen 29. juna 1922. godine. Vanvremenski poeta sa podvrnutim rukavima, razdrljenom košuljom, vitak, koji na knjigama crta posvete “kao da želi da ostavi trag”.
Govorili su da je “tanak i krakat”, biće sa drugog sveta dok osvaja koracima kaldrmu pod nogama. Šarmirao je svet svojom normalnošću koja je prerasla u veličinu, njegov briljantni smisao za humor katkad je zamenio dobro pozicioniran sarkazam, umeo je da pomeša lucidno, smisleno i poetično, pa je često sagovornicima bio oličenje mudrosti. Svako ko bi se našao u njegovom društvu pretvarao bi se u sunđer za upijanje tečne nadahnutosti velikog Vaska Pope.
Ako poželite da zavirite u njegovu intimu i da iz nje povadite sve pikantnosti kako biste od toga sačinili bombastično pisano jelo, zalud trud. Popina životna kombinatorika zavaraće trag.
Šetnja Lenauvom ulicom, sa procvetalim lipama koje stidljivo, na nagovor vetra, šapuću ljubavnu legendu o gimnazijalcima po imenu Vasko i Haša, čije je pravo ime bilo Jovanka. Po zapisima i tragovima poznavaoca priče o ljubavi Vaska Pope i njegove Haše, može se zaključiti da je bila toliko velika da je probijala limite svoje veličine.
Krpice mi vrati, dvorac mi ne treba kad imam tebe
Dani kada su im se pogledi sretali u prolazu stvorili su stihove:
“Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali…”
Haša je poticala iz imućne porodice, bila je univerzitetski profesor, ali zarad ljubavi prema Vasku Popi odrekla se karijere kako bi u potpunosti mogla da se posveti njihovom zajedničkom životu, a sve u slavu ljubavi. “Novo” komunističko vreme navelo je Vaska i Hašu, da kao pravi komunisti donesu odluku da dva dvorca, koja su bila u vlasništvu Hašinog oca, advokata, poklone državi. Kasnije nije bilo mesta za povlačenje i povraćaj, dolazili su u Vršac i nisu imali gde da odsednu. Reči Hašinog oca na to bile su: “Deco, ako vama te kuće ne trebaju – meni još manje trebaju.”
Ovo je samo jedan u nizu dokaza koliko je ta ljubav bila snažna, dostojna, obostrana, potkovana dogovorom, požrtvovanošću i odlučnošću koja ih je vinula u večnost.
“Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo…
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede…”
A onda su u njihovu idiličnu priču došli januarski dani, bolnička postelja, onemoćali Vasko Popa ogrnut Hašinom željom da ga krišom izbavi i odvede kući, da ga ušuška među njihove zidove, u gnezdo gde “vrbe nežno preko praga prelaze” . Njihove stisnute ruke, polje žita i crvene bulke 5. januar 1991. godine prekida zauvek. Haša je spavala pored Popinog kreveta, kada je njegovo srce slalo poslednje pozdravne otkucaje svetu kome ostavlja na dar svoje dragulje inspiracije. Iz sna su je prenule ne Popine reči ozdravljenja, već bolničarke koje su davale sve od sebe da je udalje od njega. Umro je njen Vasko, dok su pilule za spavanje vršile svoju funkciju.
Nakon njegovog odlaska davala je sve od sebe da svaki njegov trag sačuva, sve je u stanu u kome su živeli bilo tamo gde je ostavio, želela je da njihov raj postane njegov legat za uspomenu svetu. Smislenim rečima koje predosećaju kraj, Vasko sugeriše prijatelju: “Iskoristi priliku dok sam tu”.
“Dok ima ruku
Dok ima nogu
Dok ima bilo čega”
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
