Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Poezija Vladislava Petkovića Disa prepuna je mistike, mračnih, teških emocija, teži pesimizmu… Kada se malo dublje zaviri u njegov privatni život, primeti se da je njegova poezija oličenje njegovog bivstvovanja na ovoj zemlji. U životu su ga stalno pratili neuspesi i porazi, pa je i tematika njegovih pesama proizašla iz takvog života. On je stvarao za sebe, nije mario za kritike, već ih stoički podnosio i verovao da će ga pesme nadživeti. Tako je i bilo.
Od rođenja bolešljiv, slabunjav i bled, odrastao je u mnogobrojnoj porodici. Učio je škole, ali je malo naučio, čak ni maturu nije položio, ali ga to nije sprečilo da postane učitelj u nekim zabačenim selima. Naime, u to vreme, poetama i buntovnicima bila su dodeljivana ta sela “Bogu iza nogu” u nekakvim zabitima. Umeo je Dis da kada primi platu za jednu noć potroši istu, provodeći se sa društvom u kafanama Zaječara. Pa narednih mesec dana živi na hrani koju mu donose roditelji osnovaca. A noću, daleko od očiju seljana, nastaju najlepši stihovi. Tako je nekako izgledao život sjajnog poete pre nego što je u njega ušetala lepotica po imenu Hristina.
Po prelasku u Beograd dobija posao pisara, a u to vreme nastaje i njegov nadimak po kome je prepoznatljiv i koji predstavlja tri srednja slova njegovog imena – VlaDISlav. Pesnička avantura je započeta. Najviše vremena je provodio sa svojim najboljim drugom Simom Pandurovićem koji je o njemu pisao: “Veći deo dana i noći provodio je u – kafani. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikad opijao… Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan…” Verovatno je ovo najbolji prikaz samog pesnika u vreme kada je u njegov život ušla ljubav, ona prava, za sva vremena.
Utopljena duša
Bio je april 1911. godine kada je na kalemegdanskom šetalištu sreo lepoticu po imenu Hristina, baš onu milu devojku koju je godinama sanjao u svojim pesmama. Vitka devetnaestogodišnjakinja, poštanska službenica, prepoznala je pesnika Disa i već nekoliko dana kasnije pružali su ruku jedno drugome nasred šetališta u Knez Mihailovoj ulici. Mnogo godina kasnije, kada Disa više nije bilo, kada je njegovo telo ležalo negde duboko u Jonskom moru, a duša obitavala uz svoju dragu, Hristina se prisećala tog prvog susreta: “Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod “Čivutske kafane”. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene – sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?”.
Iako joj se na prvi pogled možda nije dopao, to je nije sprečilo da se zaljubi i šest meseci kasnije stane pred oltar sa njim. A venčanje – posve neobično. Od toga da je mlada zaboravila prsten, preko improvizovanog venca za glavu, pa do toga da su oboje imali kijavicu. Gostiju minimalno, kumovi i stari svat. Dobili su i “svadbeni poklon”, ni manje ni više nego oštar članak u novinama od Jovana Skerlića, čuvenog kritičara, koji se gadno ogrešio o Disa. Ljubav je cvetala, Dis je Tinku obožavao, a kada su im se rodila deca, Gordana i Mutimir, njegovoj sreći nije bilo kraja.
Porodičnu idilu narušili su dolazeći ratovi. Dis se prvo zatekao na Krfu, a zatim je početkom 1916. godine krenuo za Francusku. A tamo… svi su ga voleli, svima je bio drag i simpatičan, naročito ženama. Verovatno su osećale koliko je patio i čeznuo za porodicom, verovatno su tada i nastala ona prelepa pisma u stihovima, koja nikada nisu upućena onome kome su namenjena: “Ne javlja mi se. A ima kad. Sem ako ne spava, ako ne diše. Deset meseci ravno je sad od rastanka nam, otkako ne piše!” Dis je bio duboko nesrećan pri samoj pomisli na svoju sirotu porodicu koja se zlopati u porobljenoj zemlji. U to vreme do njega dođe vest da njegova Tinka sa decom gladuje, jer osam meseci već ne prima novčanu pomoć. Prijatelj koga je zadužio na Krfu da podiže njegovu platu trošio je novac po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Povređen takvim ponašanjem bliskog prijatelja pođe za Grčku da raščisti tu nepriliku. Pre nego što će se ukrcati na brod sa koga nikada neće izaći, javio se Tinki i tom prilikom rekao: “Putujem danas. Da se oprostimo… ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.”
Istog dana u zoru, brod “Italija” je potonuo, a sa njim i pesnik “Utopljenih duša”. I na taj način sopstvenom sudbinom potvrdio je istinitost svojih pesama.
“Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.”
Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”
