U njegovom teatru apsurda igra se večna predstava kontrasta smisla i besmisla, oskudice i materijalne sigurnosti, volje i nemoći, beznađa i pobede života. Semjuel Beket (Samuel Beckett), rođen 13. aprila 1906. godine, odlikovan je titulom najznačajnijeg pisca 20. veka. On je krivac što svi mi pomalo u životu “čekamo Godoa”.
“Onaj koji je mnogo čekao, čekaće zauvek.”
Krasio ga je izuzetan dar za usvajanje znanja – kao izvanredan student, imao je šanse da postane sjajan profesor, ali njegova priroda vukla ga je na sasvim drugu stranu, 1928. godine napušta rodnu Irsku i odlazi u Pariz. Svoje prvo delo “Pretpostavka”, inspirisano književnim stvaralaštvom Džejmsa Džojsa (James Joyce), njegovog prijatelja i zemljaka, sa kojim je provodio svoje pariske dane, izdao je 1929. godine. Njihovo prijateljstvo narušava udvaranje Džojsove kćerke Lusi (Lucy) Beketu, koje on izričito odbija. Upoznavanje sa novom sredinom, slobodarskom energijom koju je Pariz izdisao iz sebe, donosi i nova poznanstva Beketa sa porocima – tada alkohol postaje verni pratilac Semjuela Beketa.
Tu spava njihova ljubav
Maestralnost monološke forme, duboko uronjena u ironiju, pesimizam, sopstvene misli, dovela je do toga da u početku mnogi nisu imali “njuh” za miris Beketovog izražaja, tako da njegov prvi roman nije mogao da nađe put do izdavača. Elem, Beket tokom života dobija velika priznanja i Nobelovu nagradu za književnost 1969. godine. U ovom umetničkom čudaku krio se i vrtlog ljubavnih naboja. Nakon očeve smrti bio je na psihijatrijskom lečenju, gde se upoznao sa Jungom (Carl Gustav Jung) na jednom predavanju. Ubod u grudi dobio je od uličnog makroa i tu je pogledao smrti u oči, ali i ljubavi.
“Da li mislimo ljubav kada kažemo ljubav?” – napisao je Beket.
Publicitet koji je pratio Beketovo ranjavanje zapazila je i Suzan (Suzanne Deschevaux Dumesnil), sa kojom od tada postaje jako prisan. Ispod njegovog sivkastog književnog ogrtača, ispletenog od siromaštva, egzistencijalne borbe, gubitaka, zasijala je žena koja ga je svojom upornošću odvodila pred vrata izdavača, bežala sa njim u druge zemlje, a tek 1961. godine tajnim venčanjem ozvaničio je svoju vezu sa voljenom Suzan. U tom periodu doživljava potpunu izmenu, kako na emotivnom, tako i na profesionalnom planu, počeo je da piše za radio, televiziju. Tokom odmora u Tunisu Beket i Suzan saznaju da je upravo on dobitnik Nobelove nagrade, na šta je Suzan imala samo komentar: “Katastrofa”.
U julu 1989. godine Suzan zauvek odlazi od Beketa. Onim raskošnim kočijama zvanim smrt. Beket se uvlači u svoje odaje samoće i ubrzo, 22. decembra 1989. godine, kreće na put za svojom voljenom ženom. Sahranjen je pored nje, a epitaf na zajedničkom grobu je Beketova misao: “Bilo koja boja, sve dok je siva.”
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi svetskih pisaca” možete pročitati ovde.
Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
