U trenutku kada je bio u zenitu svoje slave i vladavine, šah Džahan ostao je bez svoje treće žene, Mumtaz Mahal, koja je umrla pri porođaju i to njihovog četrnaestog deteta. Iako treća žena, vreme i vekovi nakon toga zabeležili su tu ljubav kao jednu od najvećih koje je svet video, što danas, u trenutku kada ljubav dobija nove oblike, a suštinu često gubi, dokazuje jedna građevina koju ništaa nije moglo da zaseni. Malo pred svoju smrt, Mumtaz je zamolila šaha da joj učini i ostavi svetu dokaz o njihovom postaju, te da sagradi nešto što svet nije video. Godinu dana nakon događaja koji ga je sasvim ranio, nakon smrti žene koju je neizmerno voleo, otpočela je gradnja koja je trajala narednih 22 godine, iz koje se “rodila” građevina kojoj vekovi nisu mogli ništa. Za razliku od dotadašnjih građevina, koje su pravljene od crvenog peščara, šah je želeo beli mermer optočen dragim kamenjem, što nikada više nije ni urađeno. Sve grobnice i džamije do tada nastale, poslužile su mu kao inspiracija, a ono što uz svu arhitektonsku lepotu daje izgled ovom mauzoleju, jeste emocija koja i danas izlazi iz svakog kamena Tadž Mahala.
Iza šaha Džahana ostale su brojne hronike i svedočenja o onome što je u životu radio i postigao, ali ovo je najbolji dokaz toga koliko je bio spreman da da i učini za jedno od najlepših osećanja koje čovek može da oseti. Uz sve to, iza njega su ostale i reči koje su svedočile o građevini u koju je uložio više od 20 godina svog života:
“Treba li krivca tražiti utočište ovde,
Kao izvinjenje, postaje čista od greha.
Treba li grešnik poći do ovog zdanja,
Njegovi gresi biće zaboravljeni.
Prizor ovog zdanja stvara prizore tuge,
I Sunce i Mesec liju iz očiju.
Na ovom svetu ovo zdanje je građeno,
Da time pokaže slavu svoga stvaraoca.”
