Ljubomorni bes je destruktivan. Ako se ispostavi da smo imali sve razloge za svoju sumnju i ljubomoru, pravedni bes koji osećamo neće biti moguće savladati. To je osećanje povređene časti, koja zahteva da bude zadovoljena, a ne postoji ništa dovoljno strašno što možemo da učinimo, da kaznimo nevernog partnera. Jedino da i mi njega prevarimo. A to je najgluplje i najdestruktivnije što možemo da uradimo i znajući to, gušimo se u destruktivnom besu, usmeravajući ga na sebe – kako smo sebi dozvolili da se nađemo u takvoj situaciji, kakav izbor partnera pravimo, kako nismo videli šta se sprema… Često je takođe i usmeravanje besa na treću osobu, jer je najlakše da ona bude kriva za bol koji smo pretrpeli.
Kada sumnjamo, jer smo inače sumnjičavi i ljubomorni i uspevamo da zagoračamo život svakom svom partneru i da pokvarimo svaku vezu, retko se ljutimo na sebe, jer svuda vidimo sumnjive znake zavere. Onda mrzimo treću osobu, koja spletkari protiv nas u nameri da nam ukrade partnera i nazivamo je svakakvim imenima,ćak i kad ne znamo koja je osoba u pitanju (i možda zamišljamo da nije samo jedna) a partnera optužujemo za davanje povoda i upletenost u sumnjive odnose sa drugima. Pošto partner poriče (jer nema šta da prizna) počinjemo da ga uhodimo, da istražujemo i špijuniramo. Frustracija raste, a i ludilo zajedno sa njom. U napadu ljubomore, ljubomori partneri napadaju voljene osobe vičući “priznaj!” a neretko vikanje eskalira u fizičko nasilje.
