Marija Sklodovska-Kiri (Maria Skłodowska-Curie; 7. novembar 1867, Varšava – 4. jul 1934, Salanš, Francuska) poznata je fizičarka i hemičarka poljskog porekla, i prva žena koja se istakla u naučnom svetu. U njena najveća dostignuća spadaju rad na teoriji radioaktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa, kao i otkriće dva hemijska elementa. Upamćena po velikoj upornosti, hladnom intelektu i velikom doprinosu savremenim shvatanjima fizike, ostala je jedina žena koja je dvaput dobila Nobelovu nagradu.
Marija se rodila kao peto dete u porodici nastavnika. Deda joj je bio poznati pedagog, a otac nastavnik matematike i fizike. Takvo okruženje rano ju je zainteresovalo za nauku. Sa pet godina naučila je da čita i piše, slušajući svoju stariju sestru kako uči azbuku. Majka joj je umrla kad joj je bilo dvanaest godina, od tuberkuloze; Marija je odlučila da postane ateista, verujući da Bog ne postoji, čim joj je oduzeo majku. U školi je radila naporno i predano, čime je zaslužila Zlatnu medalju, priznanje koje se dodeljuje najboljim učenicima poljskih gimnazija. Posle završetka gimnazije, provela je neko vreme na selu, a potom kod oca u Varšavi. Poljska je tada bila pod okupacijom Carske Rusije, i ženama je bilo zabranjeno da se upisuju na fakultete u Poljskoj. Marija je tada sklopila dogovor sa sestrom: da će je finansijski pomagati tokom studija medicine u Francuskoj, u zamenu za to da sestra nju pomaže na isti način za dve godine. Sama se zaposlila kao guvernanta. Zna se da je tada dosta patila što nije otišla na studije. Ipak, to je nadoknadila izučavanjem fizike, matematike i anatomije, te čitajući beleške tadašnjih naučnika. U jednoj porodici u kojoj je radila zaljubila se u Kazimježa Žoravskog (Kazimierz Żórawski), budućeg poznatog matematičara. Međutim, njegovi roditelji odbili su mogući brak svog sina sa siromašnom devojkom, te je ona izgubila posao i bila primorana da nađe drugi. Nakon što se njena sestra udala u Parizu i pozvala je kod sebe, Marija je ovo odbila, računajući i dalje na brak sa Žoravskim, s kojim se tajno viđala. Međutim, kako je sestra insistirala, a i njena veza se raspala, ipak je otišla u Francusku, i to 1891. godine.
Te godine Sklodovska je upisala studije na Sorboni, na odseku za fiziku i hemiju. Preko dana je studirala, a noću radila, dajući privatne časove. Zaposlila se kao laborant u industrijskoj laboratoriji u Lipmanovim postrojenjima. Dok je radila, i dalje je studirala. Bila je veoma uporna u studijama; osim predmetima studiranja, veliku pažnju posvećivala je i francuskom jeziku. Radila je i po 20 sati dnevno. Na jednom predavanju čak se i onesvestila od umora. Ipak, bila je veoma skromna, njena jedina želja bila je da se vrati u Poljsku, predaje fiziku i brine o svom ocu. Završila je studije kao najbolji student generacije i odlučila da se vrati u Poljsku. Ali tada, 1894. godine, upoznaje Pjera Kirija (Pierre Curie), koji je tada bio na doktorskim studijama u laboratoriji Anrija Bekerela. Kada je Pjer doktorirao sledeće godine, Marija se udala za njega.
Pjer je preporučio Mariju Bekerelu, koji joj je potom predložio doktorske studije pod njegovim mentorstvom. Predložio joj je da vrši ispitivanje zašto neki delovi nekih vrsta rude uranijuma znatno više zrače nego čisti uranijum. Marija je počela da razlaže rudu uranijuma na pojedinačna hemijska jedinjenja i traži jedinjenje koje izaziva veliko zračenje ove rude. Kasnije se radu priključio i Pjer. Njih dvoje ovo zračenje nazvali su radioaktivnost i tada prvi put upotrebili tu reč. Takođe su pronašli da su radioaktivni elementi bili prisutni u veoma malim količinama, jer se pomoću običnih hemijskih analiza nisu mogli otkriti. Kirijevi su nabavli više tona uranijumove rude, opremili radionicu u maloj šupi, i pod primitivnim uslovima, samo sa nesalomivim entuzijazmom, nastavili da se bore sa crnom rudom za najmanje količine novih elemenata. U julu 1998. izolovali su malu količinu crnog praha sa 400 puta intenzivnijom radioaktivnošću od iste količine uranijuma. Prah je sadržavao jedan novi element, koji je po hemijskim osobinama ličio na telur, pa je spadao na mesto ispod njega u periodnom sistemu elemenata (kasnije mu je dat redni broj 84). Kirijevi su ga, po Marijinoj domovini, nazvali polonijum. Ali on je mogao da objasni samo jedan deo radioaktivnosti. Rad je nastavljen i u decembru 1898. Kirijevi su otkrili radijaciju koja je bila još intenzivnija od one koju je imao polonijum. Izolovali su element po osobinama sličan barijumu – zbog njegove intenzivne radioaktivnosti, nazvali su ga radijum. Marija i Pjer Kiri radili su još više od četiri godine da bi skupili dovoljno čistog radijuma koji bi mogli videti. Pjer na sebi sprovodio eksperimente, stavljajući na sopstvenu kožu radijumove soli, koje bi izazivale opekotine. I na Mariinim vrhovima prstiju ostajali su ožiljci.
Godine 1903. Marija je postala prva žena u istoriji koja je dobila titulu doktora fizike – a iste godine dobila je i Nobelovu nagradu za proučavanja radioaktivnosti (zajedno sa Pjerem Kirijem i Anrijem Bekerelom). Kad su dobili Nobelovu nagradu, Marija i Pjer naglo su postali slavni. Pjer je postao profesor na Sorboni i dobio dozvolu za otvaranje laboratorije Kiri, u kojoj je šef ispitivanja bila Marija. Pjer je preminuo 1906, kada ga je pregazila konjska zaprega. Marija je nepun mesec potom dobila katedru svog preminulog muža. Na taj način postala je prva žena profesor na Sorboni. Pet godina kasnije glasalo se o njenom primanju u Francusku akademiju nauka, ali nije primljena. Iste godine – 1911. – Mariji je dodeljena druga Nobelova nagrada, ovaj put za otkriće dva nova elementa, polonijuma i radijuma. Zahvaljujući tome, uspela je da ubedi francusku vladu da izdvoji sredstva za privatni Institut za radijum (Institut du radium, trenutno Institut Curie).
Iste godine desila su se i neka previranja u privatnom životu – objavljena je veza Marije i francuskog fizičara Pola Lanževina (Paul Langevin). Ova veza trajala je oko godinu dana. Lanževin je bio oženjen i ostavio je porodicu zbog ove veze. Novine su osuđivale Mariju kao rasturačicu porodice, a imale su i dodatni razlog za natpise – Marija je bila četiri godine starija. Uz to, pošto se izjašnjavala kao ateistkinja, a poreklom iz Poljske u kojoj je tada živeo veliki broj Jevreja, javile su se i glasine da je Jevrejka.
Za vreme Prvog svetskog rata, Marija je bila šef vojne medicinske komore koja je organizovala poljske rendgenske stanice. Ovi rendgeni koristili su cevi s bezbojnim gasom, nusproduktom radijuma, koji je kasnije identifikovan kao radon. Marija je lično obezvedila ove cevi sa gasom, dobijenim iz radijuma koji je ona prečistila. Kroz ove stanice prošlo je preko 3 miliona francuskih vojnika. Nakon rata, Kirijeva je dvaput bila u SAD, da bi prikupila novac za istraživanje radijuma. Nije joj prijalo odvlačenje sa naučnog rada, kao ni popularnost, ali uspela je da obezbedi sredstva za svoj rad i opremi Varšavski institut za radijum, osnovan 1925, na čelu sa njenom sestrom.
Marija Kiri umrla je blizu Salanša, Francuska, 1934. godine od aplastične anemije, koja je skoro sigurno posledica izlaganja radijaciji. Štetni efekti radijacije još nisu bili poznati, a ona je veliki deo svog posla obavljala u šupi bez zaštitnih sredstava. Nosila je probne cevi s radioaktivnim izotopima u svom džepu i držala ih u fioci svog stola, a kraj uzglavlja je uvek držala malo radijumovih soli da joj sjaje u mraku. Kirijeva je sahranjena pored Pjera, ali su krajem dvadesetog veka njihovi ostaci preneseni u Panteon u Pariz.
Marija i Pjer Kiri imali su dve kćeri, Irenu i Evu. Starija je nastavila stopama svojih roditelja i sama dobila Nobelovu nagradu za hemiju, 1935, za otkriće da aluminijum može biti radioaktivan i da emituje neutrone kada se bombarduje alfa zracima. Mlađa ćerka Eva napisala je majčinu biografiju “Madam Kiri” (“Madame Curie”).
Pod ličnim nadzorom Marije Kiri vršena su i prva istraživanja u sveta o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Ona je i jedan od osnivača nove grane hemije – radiohemije. Institut Kiri u Parizu, za koji se izborila, izgrađen je 1914. i u njemu su vršena ispitivanja iz oblasti hemije, fizike i medicine. Iz ovoga instituta kasnijih godina izašla su još četiri nobelovca.
Tihana Smiljanić voli duge razgovore sa svojim prijateljima, koji je vide kao mešavinu Hermione Grendžer i Keri Bredšo, zaljubljenu u ljubav, kao nekoga ko svet vidi u tufnama, a u njemu voli kafu, putovanja, Beograd, Istraživačku stanicu Petnica i somborsku zelenu pijacu.
