Od svih čari našeg javnog gradskog saobraćaja, priznajem da mi je najteže da se oduprem prisluškivanju tuđih razgovora, ako se to može tako nazvati, pošto ljudi obožavaju publiku i trude se da budu veoma glasni. Stvarno me ne interesuje na kojoj je pijaci paradjz najjeftiniji, ko se s kim kresnuo na ekskurziji osmaka, da li su se pobili Željko i Jovana i ko će za koga da glasa, ali pažljivim posmatranjem i analizom može se utvrditi štošta o ljudskoj prirodi i našem društvu. Obavezno se naježim ako se stvarnost poklapa sa mojim negativnim predubeđenjima, jer bih jako volela da promenim mišljenje, ali avaj! Govoreći iz iskustva, retko ćete čuti nešto što će da vam ulepša dan. Tako sam se pre nekog vremena, kao prava baba, naježila slušajući neka dva klinca, od 12 ili 13 godina, kako komentarišu svoja mnogobrojna Facebook poznanstva:
– “Ma brate ne veruješ, ja mislio sto posto riba ima silikone. Nadrkala ih propisno, još neki pakao dekolte, kosa ispeglana, šiške, ma all inclusive.”, progovara mala spodoba, koja sedi tačno ispred mene u troli i isparava u plastičnoj trenerci koja i sama prilično vonja. Jednu je nogu podigao na ispust sa strane sedišta i podvio nogavicu da mu se vidi šatro Najk čarapa i tek izrasle dlake. Ima oko 40 kilograma sa sve krevetom i pubertetske majonezare svuda po faci. Pljuvačka mu se skuplja u uglovima usana, a ton kojim se obraća drugaru otkriva da se sprema da ospe paljbu po dotičnoj Facebook prijateljici.
– “Pa šta je bilo brate je l’ ste se videli na kraju? Je l’ bilo nešto, ovo – ono?”, upita malo viša spodoba koja sedi do samoproklamovanog Kazanove, bez majonezara doduše, ali sa sličnim tupim pogledom, koji odaje nezainteresovanost za bilo šta.
– “Ma ‘de smo se videli bre da l’ si normalan? Prvo me je neka njena ortakinja startovala na Fejsu i kao ‘sviđaš se mojoj jednoj ortakinji’, pa kao ‘jeR (ježim se, ježim) bi prihvatio njen zahtev za prijatelja’, pa je onda ona smarala sa svakakvim porukama, pa smo se mi tu jedno metar dana dopisivali i na kraju kao ona mene savata da se nađemo u gradu kao kod ‘sata’.”
– “I brate?”
– “Šta bre i? Ja se nekako nakanio, kao ‘ajde što da se ne iscimam kad je navalila, mislim kapiraš, ali brate ti ne veruješ, ja idem ka ‘satu’ i snimim je da stoji i čeka. One slike su bre čista prevara zbog cvika i kačketa. Čim sam joj malo bolje snimio facu samo sam se okrenuo i otišao.”, usudio se da izusti tinejdžerski primerak koga je majka ubedila da je prelepi princ i da nijedna žena nikada neće biti dovoljno dobra za njega. Tu se sit ismejao sa ortakom koji mu je potvrdio da je ispao žešća faca, a u sebi verovatno misli da je jadnik koji nije smeo da joj priđe.
Uzmimo da je pričica male spodobe tačna i ne pretpostavimo da samo glumi facu pred ortakom. U tom slučaju samo zamislite tu devojčicu kako beznadežno čeka kod ‘sata’, a verovatno se presvukla 165 puta i sređivala tri dana, sva važna, za svoj veliki susret sa njenim bubuljičavim princom, kojeg je startovala bez obzira na plastičnu trenerku i skoreli gel u retkoj kosi. I on se ne pojavi jer mu ona, zaboga, nije dovoljno lepa, pošto je on takav frajer, a plus je i neodoljiva ličnost, pa mu se može da bira.
A možda je on nju video, shvatio da je isuviše lepa za njega, da neće znati kako da se ponaša, ukenjao se i zbrisao, čvrsto odlučivši da svima ispriča kako se ispostavilo da je ona grob i da je hteo da ‘baci peglu’ kad ju je ugledao. Možda je čekao dva sata negde sakriven nadajući se da će se ona pojaviti, ali ništa. Mislim, ipak je morao nešto da ispriča publici u troli, da bi oporavio svoj skrhani ego.
Koja god tema da se načne, neopisivo je zanimljivo prisustvovati tim razgovorima, koji liče na kratkometražne filmove o diskursu različitih socijalnih grupa. Teme su uglavnom površne i svakodnevne, ali bez izuzetka potvrđuju da vlada opšte nezadovoljstvo, da glumimo nešto što nismo, da smo opterećeni izgledom, a duša nam je prazna. Bez obzira na količinu besmislenih razgovora, šupljih komentara i negativne energije, ipak se nadam da će mi jednom neko ulepšati dan. Ima toliko linija, pa valjda nekom putuju neki malo drugačiji ljudi. Neki koji znaju ko su i šta su i ne omalovažavaju druge samo da bi sebe uzdigli.
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.
