Na gubitke se čovek navikne, kao na reumu. Prvo naučiš da živiš sa njima, ponekad ih zaboraviš, ali setiš ih se svakog dana, makar na trenutak. Bole u očekivanim momentima, a ponekad oštro i probodno i neočekivano.
Uvek te nešto podseti. Ne mora ništa da te podseti. Podseća te to što živiš. Bez onoga, bez čega i ne pomišljaš da želiš da živiš.
Gubimo zdravlje. Delove tela. Ljubav. Gubimo ljude.
Sve dok živimo sa gubicima, ne gubeći sebe, pretendujemo na titulu relativno normalne osobe.
Život je zamišljen tako da se stalno suočavaš sa nekim gubicima. Ako imaš sreće, oni se prvo dešavaju drugima, a ti saosećaš i pitaš se kako bi se ti osećao i ne želiš da saznaš kako bi se osećao.
Ali onda dođe tvoj red. I saznaš.
Izgubiš ljubav. Kako je moguće izgubiti ljubav? Gde je tu ono da je ljubav sveprožimajuća sila, koju ne možeš ni da imaš, ni da izgubiš, samo možeš da budeš?
Ali moguće je odseći se od ljubavi. Amputacija. I osećaš se kao da si ostao bez dela sebe. Na nekom nesaznatljivom mestu u tebi ostaje rez. Rupa. Kao da si izgubio treću nogu, za koju nisi ni znao koliko ti je potrebna da bi održavao ravnotežu. Osećaš bol. I znaš da si živ. I pokušavaš da se utešiš mišlju važno je da smo svi živi. I živiš kao rekonvalescent.
Učiš da hodaš bez padanja i saplitanja i da balansiraš sa manjkom udova. Učiš da dišeš plitko, jer duboki udah boli kao kad udišeš vodu. Učiš da je opstati ključnije nego postojati. Učiš da živiš bez onoga bez čega ne možeš da živiš. I učiš da jedino bez života ne možeš da živiš. I zahvalan si što osećaš bol, jer je to jedini doživljaj života koji ti je dostupan. Želiš da se oporaviš, ali ne veruješ da ćeš moći. Čini ti se da nikada više nećeš moći da voliš. I onda, polako, taj bol postane tišteća prisutnost, poput reume, koja te u nekim periodima ostavlja na miru, tako da pomisliš da je nestala, a u nekim ti se vraća i podseća te da je privremeni mir samo druga strana nemira.
Postaneš filozof. Ili cinik. Ili doživotni ranjenik. Ili postaneš izlečena osoba i ponovo se povežeš sa ljubavlju. Ali nikad kao tada. Nikad tako. Nađeš druge ljubavi, pravilno disanje, novi balans, ali to što je izgubljeno ostane izgubljeno.
Izgubiš blisku osobu, jer ona izgubi život. Budeš izgubljen neko vreme. Godinu dana sigurno, možda i duže. Sa odlaskom nekoga u nematerijalno postojanje, odlazi deo vas. Ogroman deo vas. Ostajete nepregledno prazni.
Lutate po toj praznini kao duh, prizivajući susret sa duhom. Ne želite da se utešite. Plašite se da ćete zaboraviti zvuk njenog glasa, njen smeh, njen lik, da će vam izbledeti i napustiti vas, ako vam se bol smanji i ublaži. Ne brinite, uopšte ne nestaje. S vremena na vreme prestaje, ali ne nestaje.
Vremenom ćete postepeno naseljavati taj prazan prostor u sebi. Ali uvek, uvek, uvek ćete opet naići na nepreglednu, nenadoknadivu i neuseljivu prazninu, u kojoj ćete međutim biti nagrađeni. Videćete jasno lice osobe koju više nikada nećete videti, čućete njen glas i shvatićete da vas nikada ništa neće toliko zaokupiti, utešiti, isceliti, da zaboravite nekog ko je deo vas.
I jednom, tamo negde napred u vremenu koje ovog momenta izgleda daleko i nezamislivo, sav bol pretvoriće se u drage uspomene.
