Koliko je zaljubljenost bolesno stanje, u kome nismo ni svoji, ni svesni, a naročito nismo objektivni, pa čak ni razumni, toliko je opšteprihvaćeno da je zaljubljenost najlepše stanje na svetu. Najlepša bolest? Pa, ako proširimo koncepte bolesti i zdravlja, može i tako. Zaljubljenost nas oslobađa granica ega i u stanju smo da iskusimo biće različito od sebe i da ga doživimo kao deo sebe. U ljudskoj prirodi je da oslobađanje od ega doživi kao oslobađanje od razuma, a razgraničenje ove vrste je iskustvo beskraja. Međutim, zaljubljenost, ili beskraj, nisu predviđeni da u njima egzistiramo na svakodnevnom nivou. Kao što kad smo bolesni, nastojimo da se izlečimo i da nam bude bolje, da se vratimo na način funkcionisanja zdravih osoba, tako i u zaljubljenosti i beskraju nešto u nama teži da prevaziđe to vanredno stanje i da se vrati na normalu. Svesni smo mi negde da to ne može da potraje, a voleli bismo kad bismo mogli da plutamo van realnosti neprekidno. Ta svest nam govori uživaj dok traje i mi uživamo i pokušavamo da ne mislimo koliko će nam potrajati. Neće dugo, kaže statistika. Iskustvo beskraja u zaljubljenosti traje tri meseca, izmerili su realisti, valjda iz čiste pakosti. Da nam iz realnosti zagorčaju nerazum. Da nam nadmeno poruče ko visoko leti, nisko pada i nije zlato sve što sija i da nam na kraju kažu lepo smo ti rekli.
A da li bi neko menjao svoja tri meseca beskraja, za opreznost, kalkulaciju, odmeravanje i koračanje po zemlji, kad može da leti, makar kratko, makar znajući da je pad neminovan i prkoseći strahu i razumu?
