Obično pišem pesme kad osećam dno pod nogama, kad je mulj sirove emocije tako gust, da samo poezija može malo da kanališe tu lepljivost. Koliko li sam puta bila na tom dnu? I da li je to isto dno? Ili je svaki put malo dublje?
Izgleda da dno ima nivoe, kao i uspon. I izgleda da idu zajedno. Koliko se popnem na spirali svetlosti, toliko potonem u mrak. Čim dosegnem neku jasnoću, ulepim se u nove nejasnoće. Možda sve tripujem. Možda nema nikakvog uspona i pada, sve je samo grčevito plivanje da se ne udavim, da uhvatim malo vazduha, pre nego što me dno opet povuče. Poetično je zamišljati da se to plivanje odvija u nekom okeanu, ali ono se odvija u amniotskoj tečnosti, u mom bunaru rođenja, života i smrti. Nema tu mesta za delfin-stil, samo bacakanje od zida do zida, bez konopca da me izvuče. Pupčana vrpca je presečena i beskorisna, a disanje boli.
Možda da prestanem da se otimam i lepo ostanem na dnu, u teskobnom miru i potmuloj tišini. U mraku. Samo kad dno ne bi bilo živo blato. Mislim, taman mislim da sam ga dotakla stopalima, a ono potonem do kolena. Prođe mi život u uverenju da živim za ljubav, za istinu, razumevanje. A izgleda živim samo da hvatam beleške, u naporu da uhvatim trenutak jasnoće. Koliko posla u običnom bunaru!
Moja zona komofora – bunar. Trenutak društvene stvarnosti – bunar. Moji ljubavni izgledi – bunar. Moje pesme, moji snovi – bunar, bato. Kofom da se vadi ovo moje blato, pretvorilo bi se u zlato (opa, pade stih, rafalno), ali nema alhemije na dnu bunara.
