Moj unutrašnji život je duboka bušotina, koja se urušava sama u sebe. Zatrpana sam pod šutom i nikako da se izbunarim. A gde ću? Na površinu? Na svetlost dana? U svest? U istinu? Ljubav? Ja bih negde gde još nisam bila. A nisam bila ispod dna. Nisam izašla sa druge strane. I ko kaže da u tmini nema svesti, istine, ljubavi, jasnoće? Samo mora još dublje. Lopata treba, da se stigne do neba. Hah, možda je ipak trebalo da napišem pesmu. Pesma je bunarski alat, definitivno.
A bunarska perspektiva je ono kad ne mogu da pogledam sebe odozgo (i da vidim kako čučim na dnu), kad moje astralno telo ne ide u izviđanje i sagledavanje šire slike, nego ga boli vrat od gledanja uvis i dupe ga vuče na dole, zajedno sa mojim gravitacionim telom. Nećemo mi nigde. Tu ćemo da čučimo (moja razna tela i ja) dok svojom težinom ne probijemo dno.
Nekad sam verovala da je dno odskočna daska, jer kad si na dnu, nemaš kud, nego da se uzdišeš. A verovatno je tako i bilo, pa sam imala razloga da u to verujem. Međutim, dno je evoluiralo (a možda sam i ja) i sada više nije simbol krajnosti u negativnosti, nego samo još jedna prepreka, još jedna opna oko stvarnosti, koju je moguće probiti i nastaviti dalje, dublje, do sledećeg dna, do prolaska kroz svaku iluziju i izlaska na drugu stranu. Možda je tamo taj zen, ili ništavilo, ili neki oblik mira koji još nisam upoznala.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
