Danas ću vam pričati o španskom (ili možda katalonskom) gradu u kojem niko nije stranac, koji vas svojom toplinom „zagrli“ čim izađete iz aviona. U Barseloni se svako oseća kao kod kuće, jer se ona tako postavlja prema vama. U mračnim ulicama vam je zaštitnički nastrojen roditelj, u pijanim noćima najbolji prijatelj, u obilascima verni pratilac. Spoj hedonizma, provoda i mirne luke čine je kraljicom Mediterana.
Kažu, ako želite zaista da upoznate neki grad, idite na pijacu. Zato je prva stanica Barselone gradska pijaca „La Bouqeria“. Tu upoznajemo pravi mentalitet naroda. Nasmejani prodavci pokušavaju da vas poznatim latino šarmom navedu na kupovinu, dok vi stojite i pokušavate da provalite koje je to roze-belo voće sa crnim košticama. Od papaje i manga do voća čije ime ne umemo ni da izgovorimo, ipak za nas veće gurmane postoji deo sa poznatim „Seranovim“ šunkama. Tu čak uz kojih osmeh i „por favor señor” može da se dogodi i neka degustacija. U Barseloni se sve postiže iskrenim osmehom, još ako poznajete bar osnove španskog, osvojili ste ih. Po karakteru često i podsećaju na Srbe, vole blizinu, kao i da se ljube svaki put kad se upoznaju ili sretnu, po dva puta u obraz. No, svako ko uživa u čarima našeg Najlona i za koga je to psihički odmor, ova pijaca je definitivno pravo mesto za njih. Uz dijapazon boja, prijatne mirise i buđenje endorfina kad osetite nešto novo i kada neka kultura postane deo vas, ovo je pravi početak nezaboravnog iskustva.
View this post on Instagram
Tragove Antonia Gaudija, zaslužnog za svu lepotu ovog evropskog grada, možemo videti na svakom uglu. Ako se kao ja ne snalazite u prostoru, bez brige. Metro je poprilično jednostavan, i svaka stanica zove se kao i znamenitost koju želite da obiđete. Druga stanica na listi bila mi je Sagrada Familia, bazilika koju je Gaudi počeo da gradi i u toku radova poginuo, po urbanom mitu, tako što ga je tramvaj pregazio kada se udaljio da osmotri svoje remek-delo. Ova bazilika je brzo postala zaštitni znak ovog grada, iako se radovi završavaju tek 2026, ili možda pak čekaju da Katalonci dobiju nezavisnost. Kada sam izašla iz metroa, razočarano sam videla palme i Desigual radnju (kojih ima na svakom ćošku). Taman sam krenula osuđivački da pogledam druga jer je promašio stanicu, kad sam se okrenula, omakla mi se jedna sočna psovka. Na 10 metara ispred mene nalazilo se, njeno visočanstvo, Sagrada Familia. Bazilika je ogromna, i golim okom nikako ne može da se uhvati cela. Sama njena glomaznost i prisustvo ostavljaju bez daha, a njene kule, sa detaljima od kojih svaka ima svoju priču, ljudski mozak ne može ni da pojmi, već samo da sa divljenjem posmatra i povremeno podseti sebe da uzdahne i izdahne. Nažalost, već je pao mrak, i da Barselona ne bi morala da izigrava zaštitnički nastrojenog roditelja, polako smo krenuli nazad u hostel i ostavili ostalu Gaudijevu zaostavštinu za sutradan.
View this post on Instagram
Kuća Batljo je zapravo izgrađena za jednog tekstilnog trgovca, Jozefa Batlja, i njegovu porodicu srednjeg staleža. Nalazi se u centru Barselone, i to je remek-delo oblika, boje i igre svetlosti. Na njenoj fasadi nalaze se šarene površine različitih boja i oblika i kada sunce zađe stvara se atmosfera festivala. Cela kuća ima efekat „smešnog ogledala“ i obložena je mozaikom, što je i znak prepoznavanja Gaudijevih dela. Ludilo je prva reč koja mi je pala na pamet kada sam ugledala tu neverovatnu građevinu, i ima skroz drugačiji efekat nego Sagrada Familia, koja pruža spokoj i divljenje. Kada pogledaš u kuću Batljo, imaš želju da uradiš nešto novo, da izađeš i plešeš flamenko sa nepoznatim Špancem, ili da odeš i da se istetoviraš. U tebi budi skrivene želje, i motiv ludila je definitivno nešto što se provlači kroz arhitekturu ove zgrade. Ono što je Šekspir imao u sebi dok je pisao Hamleta, Gaudi je imao dok je gradio ovu zgradu.
View this post on Instagram
