Neki ljudi zaista imaju iritantne navike – mljackaju kad jedu, isisavaju vazduh kroz zube, stalno šmrkću, pročišćavaju grlo, puhću i ječe kad rade vežbe (umesto da dišu kontrolisano), stenju kad ustaju i sedaju, pucketaju zglobovima… Dugačak je spisak nekontrolisanih zvukova koje ljudi ispuštaju nesvesno, a verovatno svako od nas može da nađe neku svoju gadnu naviku na tom spisku. Ako smo svesni svojih ružnih i iritantnih navika, verovatno dopuštamo sebi da ih praktikujemo samo kad smo sami, jer ne želimo nikoga da iritiramo – nije kulturno.
Oni koji nisu svesni zvukova koje prave, ili ih baš briga, iako ih drugi upozoravaju, nastavljaju da mljackaju, krckaju, stenju, šmrcaju, škrguću i pućkaju, na sebi svojstven način. Nisu oni odgovorni ako nekog to tera da iskoči iz kože.
Pa, nauka se slaže sa tim – jer mnogi ostaju sasvim neuznemireni u prisustvu proizvođača iritantnih zvukova. Čuju, primećuju, ali im ne smeta. Prosto “gurnu” te zvuke u bekgraund i ne zapažaju ih više. Oni drugi, koji to ne mogu, naprosto lude. Najveći broj ljudi preosetljivih na iritantne zvuke ne može da podnese kako drugi žvaću – hranu ili žvaku – svako i svačije žvakanje, svuda i na svakom mestu ih iritira do izbezumljenja. Oni su besni i ubeđeni da su drugi nekulturni i ogavni, ne razmišljajući o tome da su možda sami preosetljivi, ili da je to neka vrsta poremećaja – a jeste.
