Ovaj poremećaj naziva se misfonija i kategorizovan je kao poremećaj relativno skoro – 2011. godine (iako verovatno postoji oduvek). Misfonija je opisana kao mržnja prema zvucima žvakanja, konzumiranja hrane, glasnog disanja, pa čak i kliktanja hemijske olovke. Svi ponavljajući zvuci po ovom modelu isteruju misfoničare iz pameti. Testiranja su pokazala da za različite osobe postoje različiti zvuci koji su okidači za njihova snažna osećanja mržnje, odnosno, za njihovu izuzetnu iritiranost. U mozgovima misfoničara, primećene su nepravilnosti u centru za emocionalnu kontrolu, koje se javljaju kad čuju zvuk-okidač. Oni osećaju i fizičke simptome iritiranosti, neprijatnosti i frustracije – ubrzavaju im se srčani otkucaji, pojačava se znojenje (u tom trenutku, izloženi su stresu, sa kojim ne mogu da se izbore).
Pa, ako prepoznajete svoj problem u ovome, možda možete da pokušate da se zaštite – misfoničari često svesno izbegavaju da jedu sa drugima, ili da borave tamo gde se jede, ali ako su vaši okidači neki zvuci od kojih ne možete da se izolujete i pobegnete, možete pokušati da zamolite drugu osobu za razumevanje. Dakle, umesto da stiskate znojave dlanove, dišete duboko i pokušavate da ne poludite i da ne zadavite golim rukama onoga ko vam (nehotično) siluje mozak zvukom koga nije svestan, lepo mu priđite, zamolite ga da prestane i u dve rečenice mu objasnite da imate problem, odnosno da neki zvuci unose pometnju u vaš mozak i da se od toga osećate veoma loše.
Svako će pokušati da vas razume kad mu kažete da vi imate problem, umesto da kritikujete njegovo ponašanje.
Ovo bi možda mogao da bude dobar pristup i u drugim situacijama, kada želite da ljudi koriguju svoje ponašanje – jeste manipulacija, ali mnogo više efekta ima model “ja nemam živce i luda sam” nego “ti si nevaspitan i sirov”.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
