Na suprotnom kraju od otpora je prihvatanje. A kad nešto ne možemo da prihvatimo, otpor postaje vidljiv, moguće je detektovati ga i locirati.
Otpor sadrži blokiranu energiju, koju prihvatanje oslobađa. Kad se ta energija oslobodi, onda može da se konstruktivno koristi – za životnu borbu bez odbrane i napada, bez opiranja i osvajanja, kroz činjenje onoga što možemo, hoćemo, moramo, želimo. Otpor nam oduzima protočnu moć življenja, jer se uglavnom usredsređujemo na ono što moramo. Mnogo je loše energije usmereno u to moranje, kao da je moranje nešto loše. A loše je jedino što radimo ono što moramo, iako ne prihvatamo da to moramo. Radimo, a opiremo se. E, tako radimo protiv sebe. Zato je taj koncept borbe pogrešan, zato pogrešno shvatamo i praktikujemo borbu – borimo se protiv sebe, pružamo otpor sami sebi, onome što činimo i živimo, bez prihvatanja.
Kad prestanemo da se opiremo, kad se predamo življenju, onda sledimo prirodan tok životne moći, povinujemo se imperativu života, da radimo sve što možemo i sve što želimo i sve što moramo, sa iste pozicije, bez ritanja i bacakanja.
I naravno, to je princip, koji se u praksi stalno iznova uči i potvrđuje. Uvek ima još mesta za prihvatanje, još materijala za osvešćivanje, još otpora za otpuštanje, još moći za prepuštanje tokovima života.
Naslovna fotografija: instagram.com/filipaacarvalho
Aleksina Đorđević
