Period socijalizacije, kada dete prvi put objavi da ne želi da deli svoje igračke sa drugom decom, do tinejdžerskog uzrasta, kada će morati na kompleksniji način da se zauzima za sebe u društvu svojih vršnjaka, ključan je za razvijanje samosvesti – odnosno sposobnosti da se kaže NE.
Ova veština je nešto sasvim novo u roditeljstvu – mi smo vaspitani da ne protivrečimo roditeljima, da slušamo, da poštujemo nametnute autoritete, bez obzira da li oni zaslužuju poštvanje, da pristajemo na odluke koje drugi donose za nas – da budemo poslušni, pristojni i da ne “talasamo”. U tinejdžerskom uzrastu se obično budi bunt protiv svega nametnutog, a taj bunt nije selektivan i često je destruktivan, pa tinejdžeri mnogo rizikuju i prave izbore motvisani potrebom da kontriraju, da se odupru šablonima i očekivanjima odraslih, a ne one koji su dobri za njih. Kada dete vaspitavamo u duhu istine, slobode izražavanja mišljenja i osećanja, poštovanja ličnosti i privatnosti, ona u ovom stresnom periodu razvoja nemaju toliko izražen destruktivan bunt, već su pre skloni da razvijaju kritičko mišljenje i zdrav razum.
Zato je tako važno da naša deca znaju šta žele i šta ne žele i da imaju pravo da ne pristanu ni na šta što ih ugrožava, plaši i odbija, da bi postigli prihvatanje društva u kome se kreću – tinejdžeri koji vole sebe i žele ono što je najbolje za njih, su ona snaga na kojoj će ovaj svet ostati – i možda opstati.
