Pitate me kako reagujem kada neko pljuje po o mojoj drugoj polovini?
Vrlo lako.
Kada mali smrtnik da sebi za pravo da mi radi akupunkturu srca, prvo ga verbalno nokautiram, a ako je mališa baš uhvatio zalet pribegavam drugim merama predostorožnosti.
Znam reći će oni tolerantni, pa oni vični kompromisu:
– Ne pravi budali društvo. Klimni mu glavom ili zaboravi, mora da je i sam mnogo napaćen kada druge olajava okolo.
Ali ne.
Prvo, da se razumemo. Ja sam jedna vrlo tolerantna osoba, strpljenja nemam, ali kada je u pitanju čovek kojeg volim kupim na pijaci dve tri kile, pa me dobro služi. Ne svađam se, ne zvocam, ne zakeram, ne lupam oklagijom u glavu i ne gađam novinama, kada se on pre opredeli za fudbala nego za mene (jer mi se realno to još nije desilo). Ma jok, ja sve na tenane, kulturica, mislim, da se ne kujem u zvezde ne zovu me džaba Hitler, umem i ja da poludim kad mi dođe žuta minuta. Ali velim sve je za ljudi, pa mirno spavam noću kada veštice vrište na pun mesec.
