One su deo moje svakodnevice i dešava se da mi mozak proključa od million pitanja. Od nebuloznih stvari koje njima padaju na pamet. Pobesnim kad me pitaju gde se nalazi stvar koja im je pred očima, a pukne mi film i kad im objašnjavam nešto, a one se prave da slušaju, a zapravo ih ne interesuje.
Ništa ja ne osetim do onog trenutka kada neka od njih ode. Ekskurzija, put, slučajno ili namerno, najteže mi je kada nemam sa kim da delim sve ono što čitavog života želim da imam samo za sebe. Znate onaj trenutak kada poželite da tortu pojedete sami, a ne možete zbog brata ili sestre, pa čak i krišom jedete, a onda shvatite da ništa nije slađe nego i zalogaj podeliti sa nekim koga bezrezervno volite.
Milion puta sam se uplašila samo za njih, ne i za sebe. I onda kada sam loša, njima sam najbolja
Imamo mi različite situacije. Počev od one kada ja njih pitam kako mi stoji nova haljina, do najbanalnijih kada me Jelena zamoli da otkačim dečka koji je smara. Jeste malo okrutno, za nekoga banalno i nebitno, ali to je život na kome sam zahvalna.
Po prvi put za skoro dve godine pisanja ja sam shvatila da ovo i te kako ima smisla. Prvi put pišem nešto čega će se moja dva najmilija bića kad ostare sećati i mislim da boljeg poklona od ovog nema. I da, Jelena će se sigurno pokajati što mi brani da sedam za kompjuter i što mi ne da da pišem.
Ne marim kakvi će komentari biti, da li je iole zanimljivo? Samo pišem o ljubavi koja nema cenu, a to je sestrinska. Iako kad god kažem jednoj od njih: “Molim te, donesi mi čašu vode”, ona odgovori “sačekaj” i to se desi nikada, iako smo se počupale ko zna koliko puta, vikale jedna na drugu i tužakale kod roditelja, ja znam da su sestre najdraži poklon koji sam ikada mogla da dobijem.
Izvor fotografija: pinterest.com
