Fesjbuk zajednica je vrlo slična komšiluku. Svi površno poznajemo jedni druge, povremeno guramo nos u nečiju privatnost, ili nam se gura pod nos nešto što radije ne bismo mirisali, neke su nam komšije baš simpatične i rado sa njima proćaskamo kad ih sretnemo i lajkujemo im postove, da vide da smo videli i da su nam i dalje simpatični. Ako nemate puno kontakata, to vam je kao da živite u kvartu u kome nema zgrada, kroz koji prolaze tri, četiri ulice, na čijim su ćoškovima locirane prodavnice koje obilazi ceo komšiluk. Ako živite u većem kvartu sa višespratnicama, u komšiluku imate više ljudi koje nikada neće zapamtiti ni po čemu, ali koje ćete smatrati komšijama i ljubazno ćaskati sa njima kad ih sretnete u onim prodavnicama.
Moj Fejsbuk komšiluk nije među najvećim kvartovima, ali solidna količina sveta se tu mimoilazi svakodnevno. Neke volim da sretnem i uvek imam šta da razmenim sa njima u prolazu, a da nisu površne ljubaznosti iz kurtoazije. Nekima uvek mašem dok protrčavam, nekima šaljem poljupce i smajlije, a sa nekima se i poduže zadržim u razgovoru. Za neke zaboravim da postoje, jer ih dugo nisam videla, pa se u nekom trenutku setim i zapitam – šta li je sa onim komšijom, ne viđam ga više, da se nije odselio na Tviter, ili negde gde ja slabo zalazim? A ranije smo se baš često sretali i razgovarali, nadam se da je dobro i zdravo, gde god da je.
